U antičkom svetu nazvan je “svetskim čudom” zbog velelepnog kipa “Kolos sa Rodosa“, a u srednjem veku ostaće upamćen po priči o misterioznim vitezova o kojima se ispredaju legende i danas.
Tokom svih tih vekova grad Rodos je bio pod vlašću Grka, pa Vitezova Sv. Jovana (1309-1522), zatim Turaka (1522-1912), Italijana (1912-1948), i na kraju je ponovno vraćen pod skute države Grčke.
Danas je stari grad na Rodosu deo UNESCO-ve Svetske kulturne baštine.
Stari grad natkriljuje prometnu luku i sa njega puca pogled na putničke brodove koji plove istočnim Mediteranom.
Veza između vitezova Sv. Jovana i ostrvljana posmatra se kao deo jedne šire priče koja se preklapa sa međama vremena i mesta, naime, Rodos je svojim pomorskim vezama i prevozom neophodnih životnih namirnica pomogao krstašima mnogo godina pre nego su oni došli na Rodos, za vreme krstaških ratova kad su Vitezovi bili ulogoreni kod Antiohije.
Ovim potezima su pokazali kako versku tako i političku naklonost, a kako se Rodos nalazio na zaleđu ogromnog bojnog polja, njegov značaj je počeo da raste kada du vitezovi bili proterani iz Jerusalima te su se 1291. povukli na Kipar.
U to vreme, ostrvo je bilo u nemilosti Đenovljana koji su njime upravljali i kao saveznici Vizantinaca sprovodili neku vrstu samovolje u njegovim lukama.Veliki majstor vitezova hospitalaca Fulk de Vijare svestan važnosti svog reda uvideo je stratešku važnost grada i ostrva Rodos. Veliku ulogu u taktičkom osvajanju Rodosa odigrao je i izvesni vitez de Vinjoli.
Nakon skoro osam godina bezuspešnih borbi sa Vizantincima, Đenovljanima, Fulk de Vijare je pokušao da u pregovorima sa carom u Konstantinopolju izdejstvuje da mu car daruje ostrvo i prihvati Vitezove kao svoje vazale (njih tri stotine koliko ih je tada bilo) da vrše vojnu službu. Ali ni tada nije uspeo, tek je uz pomoć pape pregovor sa Vizantincima uspeo i branioci ostrva su se povukli 15. avgusta 1309. Vitezovi su uskoro dobili i brojna druga ostrva, Halke, Simi, Kos, Kalimnos.
Istoričari kažu da se karakter Viteškog reda menjao usled gomilanja neizmernog materijalnog bogatstva, svetovne težnje su prevagnule nad duhovnim. Bilo kao bilo, Fulk de Vijare je pred svetom počeo da se ponaša kao neograničeni vladar Rodosa.
A šta je bilo sa Rođanima?
Oni su imali veliku korist dolaskom Vitezova: Turci se nisu smeli drznuti da ih napadaju kao nekada, trgovina je procvetala, sudovi su profunkcionisali, ostrvska pristaništa su nudila sidrišta trgovačkim brodovima, ali i gusarenje neprijateljskih brodova nije bilo zabranjeno.
U hronikama kasnijih godina postoji milion podataka o administraciji, životu i aktivnostima vitezova, ovde ćemo još reći još samo podatak da su Vitezovi uživali u punjenju budžeta i svojih trezora sve do velikih borbi 1522. godine u kojoj je izginulo tri hiljade vojnika i 230 vitezova, Rodos se predao nevernicima, a Vitezovi se 1523. ukrcali na svoje oštećene brodove i otplovili na Kipar.
Palata Velikog Majstora
Na najvišoj tački staroga grada, na vrhu Ulice vitezova nalazi se Palata Velikog Majstora (Παλάτι του Μεγάλου Μαγίστρου), poznata kao Kastello, masivno utvrđenje koje okružuje trostruki krug zidina.
Izgradili su je na mestu nekadašnjeg vizantijskog dvorca vitezovi Sv. Jovana (vitezovi hospitaleri), katolički vojni red, koji je vladao ostrvom od 1309. do 1522.
To je jedan od retkih primera gotičke arhitekture u Grčkoj.
Palata je istovremeno bila i tvrđava i rezidencija i administrativno sedište Vitezova reda Sv. Jovana. Istorijski izvori tvrde da su tu u drevna vremena bili temelji hrama boga Sunca (Helios), čiji je kult bio veoma poštovan i raširen na Rodosu u antičko vreme. Ova palata je bila rezidencija guvernera i administrativno središte i u srednjem veku.
Palata je oštećena u zemljotresu 1481. godine, ali je ubrzo popravljena. Zidana je na terenu kvadratnog oblika sa velikim unutrašnjim dvorištem, a ceo kompleks je propadao i bio zapušten nakon odlaska vitezova. Obnovljen je od strane Italijana 1930. godine kada je arhitekt Vitorio Mesturino uspeo da restaurira oštećene delove palate. Služila je kao kuća-rezidencija kralja Emanuela III (kasnije je tu boravio i fašistički diktator Musolini).
Danas, ona pripada Grčkoj, a domaćini su iskoristili tako veliki istorijski značaj i napravili zanimljiv muzej od same tvrđave.
U njoj se i danas održavaju razne izložbe i predstave.
Poseta tvrđavi je obavezni sadržaj većine ozbiljnih turističkih agencija koje nude letovanje na Rodosu.
Sa druge strane, tvrđava je stabilne strukture sa kulama i puškarnicama sa bedemima na vrhu zidina, sa podovima koji su popločani mozaikom starorimske tematike i vizantijske umetnosti, a unutrašnjost dvorišta krasi mnogo figura iz grčkog i rimskog razdoblja.
U tvrđavi tj. dvorcu je više od 150 soba od kojih su samo oko 20 otvorene za turiste. Sobe imaju antikvitetni nameštaj iz 16. i 17. veka, skulpture, tepihe i fine orijentalne vaze. Na prvom spratu su se nalazile službene sobe, kao i privatne odaje Velikog majstora, a u prizemlju pomoćne prostorije. Najvažnije prostorije su bile velika primajuća soba i čekaonica, a postojala je i impresivna plesna dvorana. Od posebnog značaja su freske renomiranih umetnika P. Gaudenzija i F. Vellana.
Nakon što je celo ostrvo bilo pod udarom Otomanskog carstva, palata Velikog Majstora je služila kao zapovedni centar vojske i mesto odakle se pružao najveći otpor – velike bitke su se vodile u njenom podnožju. Nažalost, ova veličanstvena građevina je u velikoj meri uništena 1856. godine eksplozivom, skrivenim u podrumu crkve Svetog Ivana tako da je donji deo utvrđenja teško oštećen. Zato su danas mnoge prostorije na prvom spratu skoro sasvim uništene.
Februara 1947. godine, Ugovorom o miru s Italijom, dogovoreno je da Italijanska Republika sva ovlaščenja nad gradom Rodosom prenese na državu Grčku.
Tako je 1948, Rodos, ali i ostatak Dodekaneza praktično oslobođen okupacije. Palata Velikog Majstora je tada pretvorena u muzej, a danas je posećuju milioni turista. Godine 1988, kada je Grčka predsedavala Evropskom ekonomskom zajednicom, grčki premijer Andreas Papandreu i ostali lideri zemalja EEZ imali su veličanstven prijem i zabavu u ovoj palati.
Gradske zidine
Ako krenete niže od Palate Velikog Majstora možete obići stare gradske zidine (kažu da su ove zidine najbolji primer srednjovekovnog utvrđenja).
U početku sagrađene u vizantijskom razdoblju, proširene su i ojačane od strane hrišćanskog reda Vitezova između 14. i 16. veka, kažu zbog opsesivnog straha od napada neprijatelja. Četiri kilometra duge zidine debljine i do 12 metara, predstavljaju impozantne kule, čvrsti bastion sa nekoliko veličanstvenih lučkih kapija, sa šancem oko njih i mestima gde su nekad stajali topovi i streličari. 1522, nakon šestomesečne opsade, Vitezovi su se predali Turcima, a svi hrišćani (većinom Grci) su proterani iz starog grada.
Ulica vitezova
Do palate Velikog majstora stiže se kaldrmisanom ulicom oivičenom starim kamenim zgradama s gotičkim lukovima koje još uvek izgledaju kao što su izgledale i u 15. i 16. veku. Ovo je mesto gde se vitezovi imali svoje krčme.
Vitezovi su dolazili iz raznih zemalja Evrope i nekoliko jezika je bilo u upotrebi, pa su i krčme bile podeljene na osnovu jezika. Bile su tu engleska, francuska, nemačka, italijanska, aragonska krčma, svaka je gostila svoje članove i imala svoja pravilima obedovanja i specifičnu kuhinju.
Za kraj priče o Palati Velikog Majstora, par rečenica pisca Lorensa Darela o Vitezovima hospitalcima sa Rodosa.
“Sam Red je bio sastavljen od predstavnika osam jezika ukupno, a odbrana tvđave podeljena između pripadnika raznih nacionalnosti, s obzirom na njihovu brojnost i srčanost. U početku su hospitalci bili Francuzi, kasnije Španci, Italijani…
Polumonaška priroda reda ostavila je snažan utisak na pravoslavne ostrvljane, pošto im vojnička disciplina ni u jednom periodu nije bila labava.
Sam zamak je bio danonoćno čuvan.
Vitezovima nije lično bilo dopušteno da ulaze u grad, osim u hodu ili na konju i to dvoje po dvoje; lekari su bili obavezni da ih posećuju u tvrđavi, isto tako i hirurzi, ogromna zaliha bilja i lekova donošena je u podrume zamka, a bilo im je zabranjeno igranje šaha, čitanje viteških romana, osim verskih knjiga. Svetovna odora viteškog reda bila je crna sa osam šiljastih belih krstova, a borbena odora bila je crvena sa četvrtastim belim krstom kako je prikazan na mnogim starim sikama.”
[o propadanju morala članova Vitezova u kasnijim godinama. Prvih godina su bili prijateljski rasoloženi i pomagali stanovništvu, ali kasnije su se osilili i bili obesni]
“Po pravilima Reda, Vitezovi su trebali da pomažu siromašnima, u početku su to i činili, pod zavetom čednosti, pokornosti i siromaštva, ali sam Red je bio bogat koliko i cela Crkva zajedno pa su mnogi vitezovi posedovali mnoga imanja u sopstvenom vlasništvu.
Počeli su da se odevaju raskošno, da troše rasipnički na zlatno i srebrno posuđe, bogate draperije i sagove, držali su čitava krda konja sa ukrasnim plaštovima. Zanemarivali su sirotnju. Ali ova moralna zastranjenja nisu još bila oštetila njihove borbene sposobnosti i Viteški red je o dalje bio kula obuzdane snage što se okomito uzdiže iz mora besnih strasti.
