Ovo je možda jedan od retkih filmova koji se može gledati više puta, i to uvek sa istim žarom i intenzivnom tenzijom koja u gladaocu može samo oživeti duboka i skrivena osećanja. I oni najhladniji se mogu bar u nekom delu filma pronaći u romantičnim scenama i svojim emocijama ispoljiti skrivene sentimente duše. Muzika u filmu je posebno doprinela popularnosti i stavila na posebnom među prvim vrhunskim filmskim ostvarenjima.
Reditelj, scenarista, producent filma je Džejms Kameron, muzika Džejm Horner, glavne uloge su Leonardo Dikaprio, Kejt Vinslet, Bili Zejn, Keti Bejts. Vrednost filma se ogleda u tome da je osvojio 11 oskara svojom ljubavnom pričom i tragedijom koja govori o ljubavi koja postaje besmrtna. Film je snimljen 1997 god. Traje 194 minuta.
Priča kreće ovako: Rouz kreće na putu sa majkom i verenikom bogatom klasom na brodu zvanom TITANIK. Dzek je na početku filma u drugom planu ali kako se priča proširava u filmu on pobeđuje na samom kraju svojom smrću i tako dajući pravi smisao ljubavne priče, žtvovanjem svoje bezizmerne ljubavi u ledenom okeanu. Piča dobija sasvim drugi smisao od onog kako se njegova vrednost videla na samom početku filma. Naime on je običan kockar koji igrom slučaja bez ikakve namere kreće na putovanje sa svojim prijateljem.
Dzek je u suprotnosti same vrednosti veličanstvenog „Titanika“ polazi na put siromšnom klasom sa svojjim crtežima i jednom torbom trečeći do poslednjeg trenutka za poslednjim ukrcavanjem. U tome se i ogleda karakter lika Dzeka koji je šaljivdzija slikarskog dara sa slikama u ruci kreće u pustolovinu koja ga nosi tamo gde sam život prestaje, a do toga se njegova svest ne dotiče možda sve do onog trenutka kada je u hladnom okeanu sam sa sobom utonuo u san večne ljubavi prema Rouz. Slucajem prilika sreć se na brodu sa Rouz, kako je sam reditelj želeo prikazati i ne tako slučajno, tako da su se te suprotnosti kod njih privlačnošću održale a isto tako i odvojile onda kada je Džek morao ostati u drugom planu spašavanja na samom brodu, i okrtanjem leđa same Rouz jer ne pripada njenoj klasi, na što je važan uticaj imali njen verink i majka. Titanik je udario u ledeni breg ili kako neki prevodioci kažu stenu, i nije više bilo prilike povratku idiličnom i bezbrižnom putovanju. Mesta je bilo dovoljno na čamcima samo za one iz viših slojeva, to znači da je podništavanje niže klase ne tako slučajno na brodu kao i samo rivalstvo između Dzeka i lika koji je trebao oženiti Rouz po završetku putovanja, koje se ne završava srećno i time se i okolnosti samog početka putovanja menjaju kao i karateristike glumaca, na kraju filma je ona scena kada Rouz uzima Dzekovo prezime i sakrije se od verenika s početka putovanja.
Sam smisao priče je promenio tok, a da time emocije gledalaca su varirale u zavisnosti pravde koja je bila na Dzekovoj strani i po sveopštem damskom ponašanju Rouz i njene razamažene karalteristike koje se utopljuju u onu igru siromašnih građana i bekstvom sa Džekom od majke od koje je i nasledila mođda slične manire i privilegije bogatog sloja i verenika koji je jurio za njom u drugom delu filma najviše zbog toga što je nosila njegov sako na njoj a u dzepu se nalazilo srce okeana, dijamatski oblik srca, i sva ta mnogobrojna drama dešavala se na brodu koji je udario u ledenu stenu. I svakako da budućnost Titanika nije bila zagarantovana, a samim tim ni budućnost svih onih koji su u jednom karakternom obliku otplovili tim brodom, a u sasvim drugom se našli u onom ledenom okeanu, sa svega nekoliko hiljada mrtvaca, i u pojedinim ne tako dalekim čamcima, koji nisu vratili sa šeširima svih oni gospođa koje su samo gledale u daljine niže klase i svoje muževe kako se bacakaju od preokrenutog broda u okean toliko hladan, da na samu pomisao temperature u minusu nikome se ne mili da menja svoje mesto u čamcu ni sa kim pa ni sa najbližim. Za početak je postojalo pravilo da u čamcima ima mesta samo za žene i decu a najviše onih iz viših klasa. Majka Rouz je bila svesna toga da je njena kćer možda jedan od sledećih čovečuljaka koji padaju u okean, ali ona je možda svega jedanput uzdahnula i okrenula pogled na drugu stranu čamca, gotovo da je jedva čekala samo da se agonija ružnog sna što pre završi. Za razliku od čamca bogatih staleža koji su imali više čamaca, oni niže klase su svega tri ili četiri čamca zauzeli i u dogovoru samih mornara koji su krenuli sa njima onim veslima su se primakli ostalim čamcima i dogovorili da se premeste nekoliko njih tako da bi se jedan čamac oslobodio i vratio spasiti preostale ljude koji su uveliko plutali na preostalim delovima broda i rašireni po okeanu kao mrtvi mravi bez bilo kakvih znakova o životu i smislu da imaju nadu da će se izvući iz takve situacije. Čamac jedan je krenuo i spasio je samo Rouz, za Dzeka je bilo kasno on je mrtav potonuo u okean, a da je pre toga svojoj ljubavi Rouz obezbedio mirnu buducnost samim smislom rečenice „da će umreti u toploj postelji dosta stara”.
Time se samo uokviruje njihov sentimentalan odnos, i sama vernos Dzeka prema Rouz. On je nju popeo na jedna vrata koja su plutale na sred okeana, sve su to bili ostaci delovi broda, nije svako imao sreće kao Rouz, a možda i ne tako duple sreće ostvarene ljubavi i doživljene romanse na brodu a vrhunac svega žrtvovanja jednog života za njenu ljubav usred sveopšte tragedije koja je pleplavila mrtvim telima okean. Rouz nije bila svesna toga kada je zaspala da će onog trenutka kada se probudi ugledati zaleđenog Dzeka, jer on je samo rukama bio nasolnjen na tim vratima, a ona je spavala na njima, tako da je njegov donji deo tela bio u vodi čime je i usledilo smrzavanje. Umreti od hladnoce zbog ljubavi možda je samo vrhunac niza Kameronovih scena u filmu kojima svedoči o vrednosti i vecnosti jedne reči i jednog poznanstva u ne tako slučajnim životnim okolnostima, a filmiskim scenarijom namerno osmišljenim delom. Rouz kao sećanje na Dzeka uzima njegov sat, i poslednja scena sa njim je kako ga je samo pustila da utone u dubine okeana. Spasila se i dočekala duboku starost sa svojom unukom kojoj je pričala celu priču u filmu. Ta priča nakon nekoliko decenija dobija sasvim drugi smisao i oblik, ona postaje princip romantične sudbine dvoje mladih koje je jedino mogla nesreća da rastavi i smrt koja samo fizicki odvaja njihove duše a u osnovi oni su svih ovih proteklih decenija živeli zajedno u snovima sada stare Rouz i njenim sećanjima na sam Tatanik.
Na kraju filma kada ona umire, dočekuje je Dzek na njihovom mestu sastanka, onim glavnim stepenicama svečane sale, sa preostalim putnicima broda, koji su se možda protivili njihovoj ljubavi u nekadašnjeg životu, a sada kada je smrt usledila Rouz izgleda sve to u vidu onog sna koji je ona možda i želela da se ostvari na brodu.
Sada se njena smrt susreće sa Dzekovim osmehom na brodu u tenutku kada ju je ugledao i shvatio da je voli.
Kako sama pesma filma glasi “My heart will go on” Moje srce nastaviće dalje tako je srce Rouz nastavilo sve dok nije opet stigao trenutak susreta sa onim mestom na hladnom Atlanskom okeanu i brodu koji ni približno nije podsećao na onaj kojim je otplovila u svojoj mladosti, srce koje je držala u svojim starim rukama ispustila je u okean ono je plivalo u dubine okeana dok nije stiglo do prebivališta svega što je bar približno podsećalo na onaj novi mirisni Brod koji je trebao zaploviti u velikom stilu, a nije imao sreće kao sam početak sveopšte radosti na njemu, zato će ovo srce dati znak da prvobitna vrednost nije zaboravljena i da je na pravom mestu u „u srcu okeana”odlazi u dubine koje će večno svedočiti o bezizmernoj ljubavi Dzeka I Rouz.
Nije uspela namera Kaledona Hoklija rastavi Dzeka i Rouz a isto tako ni pokušaj ubijanja Dzeka. Sudbina je učinila svoje u onim spasavanjima na samom brodu kada su naletili talasi vode u kabine, u jednoj od njih je bio zaključan Dzek sa lisicama o jednoj cevi. Rouz je spasila Dzeka tada, u čemu se ogleda prvi spas u vrtlogu tragedija i nesreća dvoje zaljubljenih. Udarila je spasonosnom sekirom o lanac i oslobodila Dzeka, no ni to nije bila bezazlena scena vežbala je ona par puta udarce da bi konačno udarila tamo gde treba, jer da je za santimetar promašila Dzek bi bio povređen. Bežali su hodnicima broda a za njima je išao veliki talas vode, da bi ih sa druge strane hodnika sačekao drugi novi talas vode i tako se spašavali trčećim koracima i sami svesni toga da su u velikoj opasnosti kako od samog haosa na brodu, tako i od bekstva negativca filma koji je hteo usmrtiti Dzeka i ponaći jedino svoj dijamant plavog srca koji je Rouz nosila sa sobom. Samog negativca filma tragedija je preduhitrila uzbunom spašavanja na brodu i sveopštim bekstvom ljudi koji ni sami nisu znali kuda idu na ono brodu svojim hitrim koracima, kada su donje palube već odavno potonule. Struja je nestala, a sa njom i poslednja uzbuna da nema natrag onoj idili predhodnog popodneva u kojoj su svi uživali na tom istom brodu, sada na toj istoj palubi stoje zabrinuta lica koja nemaju kud, no ili se grupišu ili se kreće za preostalim čamcima u kojima je i njihov jedini spas a to je bekstvo od nesreće koja jedino vodi smrti, a oni koji su ostali bez bilo kakve nade skaču sa paluba pravo u ledeni okean i nepovrat bilo kakvoj uspomeni već bezumlju i ludilu okončavaju svoje živote i svoje putovanje u smrt hladnoće ledenog okeana. Haos koji vlada u tim trenucima na brodu i neizvesnost o sudbini glavnih junaka samo utiče na tenziju gledalaca, te pojedine scene filma uvek iznova izgledaju kao ne tako poznate i očekivane, kao da se jedan isti gledalac po deseti put gleajući film pita a zašto se to desilo i kako sada niko ne spasi te ljude i sam brod, i kako u vrhuncu poslednjih scena preostalog polovnog brod muzika ima svoju posebnu težinu onda kada se brod okrenuo u horizontali i kako kao neki čovečuljci padaju ljudi iz daleka gledano na toj slici, a jedino u srži scene stoji Dzek koji se zapravo pridržava za sam kraj broda, a sa drugom rukom drži Rouz i samim tim je spašava od pada, to je isto ono mesto na kom su se i prvi put sreli, isto mesto na kome je i počela njihova priča na brodu, a završila se u drugom planu na samoj površini okeana, a kako je već trebalo izlgledati smelije u ponovnom susretu duša na dnu okeana nakon nekoliko decenija.
Mislima o scenama i priči o filmu nema kraja. Svaki gledalac će na svoj način videti Dzeka, Rouz i preostale junake, svako će drugčije tumačiti smelost i hrabrost Dzeka i sudbinske situacije Rouz i njenog daljeg života posle i pre Dzeka . Njen život nije bio isti i neće moći jer svaki udeo u filmu je režiran u duhu jednog vremena a priča filma kreće u sadašnjem vremenu tako da se samo susreću proslost i ovo sada i spajaju u nepovratnu budućnost Dzeka i Rouz njihovim susretima duša na dnu okena, a samoj priči vrednost se povećeva onim dijamantom u obliku srca o čemu i svedoči slika na kojoj je Rouz naslikana. Dzekovo umetničko delo je dospelo u ruke pronalazača koji su istraživali dno okeana i ostatke sa tog broda, i tragali za nečim što ima neprocenjivu vrednost a to je dijamantsko srce, ali se može ispostaviti da je veća vrednost bila upravo priča o dva srca koja su težila spajanju njihovih duša u vremenu koje će možda u njihovoj priči videti pravu vrednost i bogatstvo koju je Titank ostavio preostalim pokolenjima kao svedočanstvo o njegovom sudbonosnom postojanju i svrsi, a ne o eksplataciji jedne brodarske tehnike i turističkog putovanja brodom.
Priča nosi težinu za sobom svih godina od samog potonuća Titanika do kraja značaja priče Rouz svojoj unuki, time ona njenu istinitost i originalnost ostavlja javnosti na značaj njene dugogodišnje ćutnje o srcu okeana i Dzeku i ponovnom oživljavanju svih onih događaja koji su joj mogli ostati upamćeni u lepom sećanju a da sam čin tragedije i nesreće nije uticao na to da ona zaboravi ili smanji udeo značaja trenutaka koje je provela sa Dzekom.
Film je neprocenjive vrednosti kao i sama priča u filmu koja je možda samo jedna u nizu svih onih putnika na tom veličanstvenom brodu. Vrhunac scena obogaćen je jakim muzičkim instrumentalom, a na samom kraju filma sledi pesma, koja je na poseban način doprinela popularnosti filma i glavnih junaka.
Film je van konkurencije!
