Piše: Jelena Aksić, prevodioci.co.rs
“Lako, može svako” naziv je kulinarske emisije na kanalu 24Kitchen. Čini mi se da taj izraz služi i kao moto kojim se vode priučeni govornici jezika, kojima su tokom školovanja popustljivi profesori davali dobre ocene, pa su se u njihovim glavama oformile pogrešne predstave da su prevodioci. Da se razumemo, postoje i oni koji su svoje odlične ocene vredno zaslužili, pa ipak ne znači da mogu da budu prevodioci.
Otkud to? Verovatno iz uverenja da se podrazumeva da je nešto što koristiš svakodnevno (maternji jezik) savladano i „nema da omaši“, a drugi jezik, i to najčešće engleski zbog svoje sveprisutnosti, pod kontrolom, jer ipak je to „najlakši jezik na svetu koji se uči iz serija i filmova i sve se razume“.
E pa, koristim i ja hemijske elemente – redovno udišem kiseonik i izdišem ugljen-dioksid – pa nisam hemičar. I kao što bih ja digla u vazduh pola ove države da mi date da se bakćem hemijom, tako i pomenuti nazovi-prevodioci dižu u vazduh lepotu, autentičnost i umetnost srpskog i svakog drugog jezika kog se late. U tim svojim preambicioznim nastojanjima da obavljaju posao koji ipak slovi za najstariji zanat na svetu (ako prenebregnemo činjenicu da se ta etiketa lepi onom drugom, “uličnom” zanatu), samoproklamovanim prevodiocima podsmeh i ogorčenost onih pravih predstavlja najmanji problem.
O elementarnoj neodgovornosti i neozbiljnosti nećemo ni da počinjemo. Međutim, i njih ima raznih vrsta: od onih koji rečnike nemaju/ne znaju da koriste ili ih imaju, ali ne znaju šta bi s njima. Ima i onih što misle da su svi ti sadržaji već u njihovim glavama, samo ih treba locirati, pa sve do onih koji prevode reč po reč i reč za reč, te će se još i brecnuti na vas što vam original ima jedanaest reči, a prevod svega deset. NEŠTO STE PREĆUTALI. Ili će vas pitati kako se nešto kaže, a ako upitate za uvek ključni kontekst, pogledaće vas belo i upitati kakve sad to veze ima. Ili će, pak, ako se i nakane da otvore rečnik, izabrati prvo ponuđeno rešenje. Ili će jednostavno biti strahovito lenji i dečju igru „Sly Fox“ prevesti kao „lukava lisica“, umesto da istraže pojam i zaključe da i kod nas postoji identična igra po imenu „crvena kraljica“. Sve čovek da im nekako uz smešak i oprosti, ali englesku rečenicu sa srpskim vokabularom nikako. Kao ni srpsku rečenicu sa engleskim vokabularom, ni sve ostale nakaradne i tragikomične kombinacije. Tako nećete čuti ni videti da izraz „Nighty night!“ prevedu sa „Lepo spavajte/pajkite/papajte!“, ali ćete zato dobiti ili „Noć-noć!“ ili „Devedeset devet.“
Ovaj problem vuče korene i iz finansijske strane prevođenja. Poslodavci kojima nije stalo do kvaliteta prevoda angažuju nestručna lica da im za mnogo pristupačniji honorar odrade prevod, pa tu na scenu stupa i ona naša „koliko para – toliko muzike“.
Konačno, daleko od toga da tajna dobrog prevodioca leži u formalnom obrazovanju. Na primer, da bi prevod stručnog teksta bio kvalitetan i tačan, diplomirani filolog mora da ga prevodi ili proverava u saradnji sa ekonomistima, lekarima, pravnicima ili naučnicima. Ali ekonomista, lekar ili pravnik, na primer, uglavnom ne mogu da budu prevodioci, jer su se školovali za nešto drugo. A prevodilac je kao diplomirani filolog za jedan ili više jezika, mnogo godina proveo izučavajući i studirajući jezik. Takvo ozbiljno i dubinsko poznavanje jezika se ne može steći usput, iz filmova ili iz srednje škole. Ili kao jedan od ispita na fakultetu. Uz dužno poštovanje prema svakom zanimanju i profesiji.
A ako prevodioca nešto čini makar i približno dobrim, to je njegova svest da ne zna sve, želja da stalno uči i usavršava se i težnja da razume ono što prevodi, bio to finansijski izveštaj, rudarski projekat ili umetničko delo.
