Da, u pravu si, bol ostaje... Procitala sam sve sto je napisano vezano za ovu temu... Meni je vas grad Nis doneo bol, iako nikada nisam bila tu... To je i razlog moje registracije bas na ovaj forum. Ma ne, ljubav je razlog...
 Da li je neko od vas imao iskustvo da preko chata upozna nekog ko mu za samo mesec dana "ukrade" srce... I da onda taj neko dodje cak iz Nisa u jedan gradic u Vojvodini da upozna jednu chaterku, jer je osetio da je to "ono pravo"... I da opet nakon mesec dana odluci da se preseli iz Nisa u taj isti grad, bas na dan kad je rodjena ta devojka, da joj njegov dolazak bude najlepsi poklon za rodjendan...
 Svi su mi rekli da je nasa veza kao iz onih spanskih serija... Nekako nestvarna... I da je to sto nas dvoje imamo nesto za "ceo zivot"... Bila sam tako srecna kad sam ga videla to vece, kad sam mu pogledala oci, kad me je zagrlio najneznije i pozeleo mi srecan rodjendan... Volela sam da slusam njegov smeh, osecala sam da je najsrecniji covek na svetu, jer smo blizu, jer konacno mozemo da budemo jedno uz drugo...
 Ali kazu da ne postoji "idealna veza"... Ni nasa nije bila... Razlika u godinama je predstavljala problem... Nas dvoje nismo osecali tu razliku, nije mi bilo bitno sto su svi pricali :"mnogo je stariji od tebe", i sto su moji bili protiv te veze... A obecala sam mu da me nista nece odvojiti od njega, da cu ceo zivot biti samo njegova, da cu ostaviti sve i poci sa njim za Nis, ako ovde dodje do nekih komplikacija, ako ne uspemo da sredimo situaciju...
 I danas mu je valjda sve dozlogrdilo... Pitao me da idem sa njim... Nisam mogla tako naglo da odem, nismo ni pokusali da resimo problem sa mojima... Pokusala sam da ga smirim, ali izgleda da nisam uspela... Vec 6 sati cekam da mi se javi, da mi bilo sta napise... Ali nista, telefon ne "svetli", nema ni poruke, nema ni poziva, nema nicega... A meni ove proklete suze samo klize niz lice... Suze... Suze su moje ime... Izgubila sam ga, po svemu sudeci... Vratio se u Nis... Mene je ostavio, ni "zbogom" nije rekao... I sta cu ja sada? Sta cu sama bez njega? Zovem ga, ne javlja se... Molim ga da mi samo napise ako je otisao, samo da mi napise da nije vise ovde, da ne zeli da ga uznemiravam porukama i pozivima, ispostovala bih svaku njegovu zelju... A sad mi "padaju" na pamet i ruzne misli... Da mu se nije nesto lose desilo? Imam utisak da ce mi se telo raspasti od bola, da cu isplakati sve suze... I taman kad pomislim da nemam vise suza, taman kad se ponadam da sam se malo smirila, pogledam nasu sliku... I one se opet vrate... Opet klize...
 Da, bol ostaje... Prejak je ovo bol... Ali bas prejak... Previse me boli ovo... I pitam se zbog cega sve ovo? Zar nismo mogli da budemo srecni, zar nije moglo da sve bude ok, zasto nije mogao da izdrzi jos malo, jos samo par dana i stvari bi se sredile...
 Samo da ga jos jednom vidim... Samo da me zagrli i da mi sapne da me voli najvise na svetu... Samo da jos jednom osetim kako mi brise suze poljupcima...

Čitam priče drugih ljudi... Čitam i mislim koliko je samo ta "ljubav" nanela bola mnogima... I ja cu da "olakšam" sebi muke, da napišem još jednu priču... Znam da ćeš ovo pročitati, znam da i ti "obilaziš" forume baš kao i ja... Znam da ćeš me prepoznati, kako što i ja prepoznam svaku tvoju priču...
Naš početak je bio najspontaniji... Možda i najsmešniji  Jedan sasvim solidan kafić... Jedna sasvim solidna svirka... Oko mene moje drugarice, zezamo se, u jednoj ruci cigareta, u drugoj čaša... Neko se usuđuje da prekine moju omiljenu pesmu... Skliznula sam sa stolice i pošla do gazde lokala, jer zna se ko ima svuda privilegiju da naručuje pesmice  Cujem glas:"Kreten koji vozi pežoa 407, registarskih tablica neka skloni svoj auto, ne mogu da izađem!" Ja se osetim prozvanom, dođem do tog glasa i kažem mu "Smeta ti moj auto?". Bio si tako zbunjen, tako sladak... Po tebi se videlo da si “tatin sin”, prepotentnost se osećala u svakoj tvojoj reči. Zbunjeno mi se izvinjavaš, kao nisi tako mislio, ali hitno moraš da odeš, da pomogneš nekom prijatelju, hitan slučaj, a eto, moj auto te “blokirao”. Ja rekoh, hajde da ti učinim uslugu, dohvatim tašnu i izađam van. Pomerim auto, ti odeš... Ja se vratim provodu... A bilo mi tako čudno, znam kako izgledam, svaki tip bi mi spopadao i tražio broj... A ti jok... I to me je tako privuklo... Sutradan, tačno u podne, zvoni telefon. Nepoznat broj, ali poznat, prepotentan glas. Da, to si bio ti. Kako si našao moj broj, pitala sam te. ”To je tajna” bio je odgovor. I tako je sve počelo. Samo što je sve išlo prebrzo, prebrzo, i zato sam znala da neće baš izaći na dobro.
Sećaš li se još uvek šetnje Belvederom, zezanja po Prateru, romantike u Šenbrunu, sećaš li se Trijumfalne kapije, sećaš li se Trga Svetog Marka... Obilazili smo Evropu zajedno, moglo nam se. Živeli smo onako kako smo hteli, nismo morali da se mučimo, nismo morali da mislimo da li ćemo sutra imati nešto da jedemo... Sve smo imali, ali bukvalno sve.
I onda... Kao što sam i napisala, brzo je sve išlo, baš brzo. Za godinu dana smo proživeli ono što neko neće za ceo život. Ispravka: ono što mnogi neće proživeti za ceo život. Odjednom, kao grom iz vedrog neba (ali bukvalno tako!), jedan razgovor, kao moraš da odeš, dete ti je jako bolesno.Dete? A otkad si ti, dragi moj, oženjen? Slušala sam tvoju priču. A u ruci stezala tašnu. Jer je u toj tašni bila slika ultra-zvuka kojom sam htela da te obradujem. Ćutala sam sve vreme, nisam želela da ti kažem da ćeš postati tata. Nisam želela da te zadržavam detetom. Rekla sam ti da je u redu, da slobodno odeš kod tvoje žene, da odeš kod tvog deteta. Kao, kažeš mi da ćeš me obezbediti za ceo život, daješ mi kartice koje glase na moje ime... Ne treba to meni, mene je moj tata obezbedio što se finansija tiče, imam mnogo više nekretnina, akcija i gotovine nego ti, ne trebaju meni tvoje pare.
Otišao si. Zvao si me posle, tražio me. Nisam ti se javljala, nisam imala snage da pričam sa tobom. Mislila sam šta da radim sa bebom koja raste u meni. Kako da rodim dete bez oca? Šta da mu/joj kažem kada me pita “Gde je moj tata?” A opet, sa druge strane, kako da ubijem to nevino stvorenje, ono ni za šta nije krivo.
Evo me sad. Živim i bez tebe. Pokušao si da opet stupiš u kontakt sa mnom, pogotovo kad su naši prijatelji videli kako moj stomak raste. Čemu svo ovo, čemu? Ostavio si  me kad si mi najviše trebao, lagao si me...
Teško mi je bez tebe. Iako si me povredio, ja te i dalje volim. I kad gledam malu Anđelu, kad pogledam najslađe okice, setim se tebe, setim se svake tvoje reči, setim se svega što smo prošli zajedno... Pokušavam samoj sebi da objasnim zašto bežim od tebe... A ti si uporan, želiš da vidiš Anđelu, pratiš me gde god krenem, šalješ mi fotokopije razvoda braka, svako jutro devojka iz cvećare isporučuje bukete cveća, za svaki praznik nakit stiže na moju adresu, ma gde se ja nalazila. Nas dve imamo dobar život, njoj nikada ništa neće nedostajati. Čak, može se reći da živimo luxuzno. Ali pare su nevažne, šta će mi sve to, kad nisam sa nekim koga volim. Šta će mojoj bebi sve te igračke, sva ta lepa odelca, haljinice, kad njen tata nije pored nje... A ti još oblećeš po forumima, tražiš me i ovde, i u ovom “svetu” me tražiš...
Da li da ti dam šansu... Teško mi je kad pomislim da moja beba nema tatu, to me mnogo boli. A ja te volim još uvek onako kako sam te i pre volela... i ne mogu da se prepustim nekom drugom, jednostavno ne mogu.
Jedino što mi daje snagu za dalji život je moja beba...
Posle jedne izdaje, kako sad da ti verujem? Kako sad da pređem preko svega, kako da ti oprostim laž...
Posle jedne ljubavi, jedne prelepe ljubavi-samo je bol ostao...

Istinski san

Ne ocesam bol, ne osecam student, osecam kako se telom siri mir I neki blagi drhatiji.
Snevam.
Sunce, nije vruce, ne przi, samo je toplo, prijatno, cak i ne osecam tu toplotu osecam samo zrake sunca koji nas miluju. Ulica polu pusta, prelazimo preko asvalta koji je obasjan suncem, sve je nekako magicno i opustajuce, sve je kao i san. Sve i jeste san.
Nas dvoje idemo i pricamo, nekako zagreljni, ni sam ne shvatajuci odakle sad to, prelazimo trg. Golicas me po spoju butina i trupa, nije to neko erotsko golicanje, ne, naprotiv, to je najnormalnije golicanje bez trunke perverznosti. Nosis neku haljinicu ili nesto slicno, znam samo da je kratko... Rekao bih da i ja nosim neki sorc ali mi se ne uklapa tu nesto, retko kad ih nosim, mada, ovo je samo san.
Prelazimo preko trga i smejemo se zagrljeni. Jedna starica, vise sredovecna zena nego starica, jedna od onih koje prodaju cvece, dobacuje da je dobro sto smo tako oskudno obuceni, nesto u stilu: lako se skida i slicno. Ipak je to san, ne mogu se setiti svega i svakog trena.
Sunce nas miluje, dolazimo do stanice i guras me u hladovinu iste, prosto vidim taj magicni trougao senke kako pada i boji u crno trotoar. U senci smo, mrmljas, mozda ti se nece dopasti ili tako nesto. Onda osecam kako se oci same sklapaju, kako se tvoje predivne, pune, usne spajaju sa mojim i jedan lagani poljubac kako prozima moje telo. Osetio sam, zadrhao sam kao drvo koje je upravo dobilo prve prolecne kapi kise, svesno da one znace zivot.
Toliko, tih par poljubaca i dolazi autobus. Izgleda kao onaj za Duvaniste, narandzaste boje, ulazimo u njega, ali raspored stolica je kao u Bulevarcu.
Sedas, stojim iznad tebe, ne shvatajuci sta se desilo, isuvise mi je lepo da mogu bilo sta reci. Mozak odbija bilo kakve naredbe i sav se pretvaram u najcistija osecanja u ljubav. Sedam do tebe, dolazi kondukter, necujno, ne vidim ga. Dok trazim kartu shvatam da imam par sithnih novcanica od deset i dvadeset dinara. Cudno... Dok trazim, krajickom oka vidim kako pruzas nesto sto lici na recept, na neku uput lekaru i utom nalazim kartu. Povlacis papir a ja pokazujem kartu i cujem mrmljanje konduktera, koga jos nisam spazio, da je samo moju hteo da proveri.
Shvatam da je negde, negde u daljini stigla poruka na moj mob, kontam da alarm zvoni i kraj... Sve je to bio samo san, a mozda i nije. Jos dugo posle toga osecam tu mirnocu i zadovoljstvo sto smo se poljubili, sto sam te dodirnuo usnama.
Mozda je ovo samo san, mozda je ovo snovidjenje, mozda, zato sto ti postojis. Mozda, zato sto te poznajem, mozda zato sto smo trebali da se vidimo danas, mozda....

Spartak
11.47h
09.12.2007
Nish, moja mala sobitca

  Kraj jedne price... Morao je da dodje kraj... Za mene, jos samo jedan samar od zivota, a ja opet nisam imala dovoljno snage da zivotu uzvratim samar... Pitam se da li cu ikada i skupiti snage za uzvracanje tih zivotnih samara...
  Kako je glup kraj... Ali, mozda je tako i bolje... Neko mi je rekao:" a jebes zivot  ako ces od 3 meseca  da budes 3 dana srecna" ... i taj neko je isto citirao sinoc iz neke knjige :"ne postoji niko zbog koga bi prolila suzu, jer onaj ko to zasluzuje nikad te nece dovesti do toga"... Hvala mu na podrsci, hvala mu sto je pruzio reci utehe (i "otvorio"oci) jednoj zaludjenoj devojcici koja je mislila da je njena ljubav dovoljno jaka da pobedi poroke koje je imao njen mladic.... Ali, ipak su poroci preovladali, na moju veliku zalost... A mislila sam da cu moci da mu pomognem, da mu moja ljubav da snage da se izbori sa time, ali ne vredi... On je odabrao... Haos, bol, sve se skupilo... Razocarao me je bas pred moj dolazak u Nis... A sve sam htela da ostavim zbog njega, sve... Planovi su "propali", ja sam ostala u ovom gradicu i eto... Pisem svoju pricu, pisem jednu ispovest... Gledam nase slike i dodje mi da onako lepo pricam sama sa sobom... Sto je meni sve ovo trebalo? Gde god se okrenem, sta god da pogledam, sve me podseca na njega, svaka ulica, svaki kafic, svaki kiosk jer znam da smo tu kupovali cigarete... Znam ja da ce ovo proci, znam ja da ce prestati ova bol, mora prestati... Ali ove suze... One ne prestaju... Kazu ljudi da bude lakse kad se isplaces, ali kod mene nije tako... Meni bude jos teze...
  I sta sad, nakon svega... Treba krenuti dalje, treba okrenuti novi list u knjizi... A meni se sve nesto cini da ova knjiga nema vise listova...
  Rekose mi da treba da postavim sebi neki cilj u zivotu i da gledam da ga ostvarim... Mozda da pronadjem posao do marta... Nije to bio los predlog... Ali ja moram da ispunim sebi zelju... Moram da dodjem da vidim Nis... Da vidim sva mesta o kojima mi je on pricao, da se prisetim da sam tuda trebala sa njim srecna da prolazim, da sednem u neki kafic blizu njegove zgrade, popijem nesto, zapalim cigaretu, da zadam sama sebi poslednji udarac i da stavim tacku na sve to. E, tek onda cu biti spremna da pocnem novi zivot, da izadjem iz proslosti... A do tada... Njemu zelim sve najbolje... Neka nadje neku devojku koja ce moci da ga promeni, posto ja to ocigledno nisam uspela...
  Sta je ovo, nesto mi se zamaglio vid... previse dima u sobi... a ne... nije to dim, vazduh je cist... opet suze... i uvek ce suze biti moje ime...
  Sve najbolje... pozdrav sa severa, iz Vojvodine...

   Prosla je i novogodisnja noc... Gledam kroz prozor, ovde kijamet neki, zavejan je grad, ulice puste, nigde nema zive duse, jos uvek svi spavaju ili prave planove kuda veceras. A ja... Ja sam odlucila da nastavim dalje, da nastavim da koracam, ali sam izabrala neki drugaciji put, put sa manje prepreka, bez onih krivina, uzbrdica i nizbrdica, i ako se desi da zastanem na tom putu, ako se nadjem na raskrscu, nadam se da ce tu negde biti neko ko ce moci da me uputi na pravu stranu, da ne odlutam negde daleko... Ali, odlucila sam da ipak ostavim nesto sto ce me podsecati na onu bol koju sam dozivela, na ono razocarenje od tebe, tako da nikad ne dodjem u iskusenje da ti oprostim nesto sto je (bar za mene) neoprostivo. Moze se reci da sam vadila kamenje iz vatre i da sam dobila ozbiljne opekotine na rukama.Sada-naravoucenije: prvo vodom ugasiti plamen, da se ne bi slucajno povredile stare rane. A oziljci ostaju, i to oni duboki oziljci. Ko zna, jednog dana mozda i izblede... Ali nikada nece moci da nestanu skroz...
   Za kraj, tacnije za novi pocetak: " THE SHOW MUST GO ON"...

Bozanstvena zeno…

   Kada su sve ladje potonule i pacovi zaplivali ka obali, kada su kapetani odustali a vojska se razbezala, kada su bojne zastave zamenjene crnim pokrovom, ti, ti si se pojavila.
   Ti si ponela barjak, pokrenula lavinu u meni, ti kojoj sam se nadao ali nisam ocekivao, ti.
   Plasim se da nastavim, da se zaludjujem snovima, “san je laza, Bog je istina”, plasim se ali nastavljam.
   Verovatno nisi ni sanjala, verovatno i nisi sigurna sta se desilo, verovatno i pojma nemas ko te sanja… verovatno … ali sanjati se mora s istim zarom kao i ziveti. Zivim, radostan, srecan, sanjajuci nas skori susret. Nase poznanstvo, nezne reci, blaga milovanja, strastvene dodire i prekrasne ljubavi.
   Disem punim plucima, nikakav dim nije u stanju da me ugusi, disem za mene za tebe, za nas, za jednu srecu i jednu radost, za nas.
   Znam, neka su sve ovo snovi, nemoj mi ih oduzeti, dozvoli da sanjam, budan da sanjam…
   Dim. Covek pocinej da se pita kako ugasiti tolike pozare, tolike vatre koje kuljaju na sve strane, toliki pritisak i tolike odgovornosti. Onda se pojavi neko kao ti, neko ko pita i ne sluteci da je u pitanju odgovor. Ti. Ti si moj odgovor i moje pitanje.
   Nedostajes mi…

Ps.sledeci put ti biras pesmu…

Spartak
06.04.2008
Radostan sto popricah sa tobom 18.10h

kad prodje ljubav, boli i od toga se ne umire! i kad nastavis dalje, kazes hocu opet da probam i neka opet boli!!! vredno je toga!!!! jeste, vredno je! voleti ej stvarno najlepse osecanje! ali kako da nateras bol da ode i da nastavis dalje, da budes spreman opet sebe da das neizmerno... i da ne zalis... nekad pozelim da nikad nisam volela (npr sada to zelim) i da me nikad nisat niej povredilo... sebicno je, znam! ali dodju mi dani kad ne znam kako dalje... i sta dalje... i probam da citam, ne ide.. da ucim jos manje mi polazi za rukom... a sad ne mogu ni da pisem.. mogu asmo da cutim... i lezim... i jdeva cekam da prodje dan... ili zelim da traje dugo, tako da obaveze koje imam mogu da zavrsim mnogo kasnije.. a da sada mogu da cutim.. i sedim nepomicno...

         Opet praznina između godova, opet beo caklasti papir i opet olovno pero što grči dušu. I opet iste senke, zidovi i priče. Trenuci novog ludila neispunjene mladosti i strah od reke mudrosti što izmiče kroz sanjarenje. Sjaj očiju bez traga vode, sećanje na proživljene trenutke.
         A skupiti šaku sreće, a da vam ne isklizi kroz prste poput peska teže je no svaka bol, koja prati nagon samoodržanja, gore je od svakog mučenja koje ti daje volju da izdržiš i nemoguće i besmisleno je u moru laži, površnosti i beznađa.
         A ipak se boriš i ganjaš nevidljiva krda blagostanja. Iznova grabiš te trunke spokoja, batrgaš se iz kandži života, al ne tako jako jer koliko god ti pomutio razum sav sjaj i čudotvorstvo njegovog bivstva, žila pohlepe, egoizma, sujete i crvenog neda ti van tih kandži, jer dok god si u njima kako-tako siguran si! Uljujkan, ušuškan i beznadežno spokojan, da sanjaš sam svoj san.