2. U kakvom obliku dolaze programi? Sta da radim sa programom koji sam skinuo sa interneta / dobio na disku?

Pre svega, pojasnimo kako izgleda program pri njegovom stvaranju a kako pri radu.
Pri stvaranju programa, programer koristi tekstualne fajlove koji predstavljaju naredbe na nekom od programskih jezika (izvorni kod, source code). Uz njih je potreban i izvestan broj fajlova u kojima se nalaze podaci (slike, zvukovi, ...). Da bi se program izvrsio na konkretnom racunarskom sistemu, mora se prevesti (kompajlirati, kompilirati) u 'binarni oblik'. To je oblik u kom ih racunar moze direktno izvrsiti. (Postoje i programi koji se kompajliraju do nekog medju-oblika (metacode) a zatim se takav kod interpretira odgovarajucim softverom. Postoje i jezici kod kojih se interpretira direkto izvorni kod. Za sad zanemarite programe pisane na ovim jezicima.)
Vi mozete dobiti program u vidu izvornog koda ili u vidu izvrsnog (binarnog) koda. Vecina aplikacija koje se koriste pod GNU/Linux operativnim sistemom su aplikacije otvorenog koda (open source). To znaci da mozete doci (legalno ) do njihovog izvornog koda i zatim ih prevesti za svoje potrebe. Izvorni kod komercijalnih aplikacija je nedostupan.

Programi obicno dolaze u vidu kompresovanih arhiva. Ukoliko je rec o programu u vidu izvornog koda, potrebno je: otpakovati arhivu, prevesti izvorni u izvrsni kod i zatim prekopirati fajlove na odgovarajuca mesta. Ako se radi o arhivi sa binarnim programom, obico je ta arhiva u nekom specijalizovanom formatu (.deb, .rpm, ...) i moze se na sistem instalirati koriscenjem odgovarajuceg programa. Druga, cesta, varijanta je 'sefl-extracted' arhiva, odnosno arhiva ciji je deo program koji je raspakuje i instalira softver. (Ovo zadje odgovara next-next instalacijama koje su poznata vecini korisnika Windowsa).

Instaliranje programa iz izvornog koda ima svoje prednosti, ali i mane, u odnosu na instaliranje prekompajlirane aplikacije. Evo nekih:
- Instaliranje iz izvornog koda podrazumeva da na racunaru morate imati dodatan softver: kompajler, linker, header-fajlovi...
- Instaliranjem iz izvornog koda mozete prilagoditi aplikaciju svom sistemu: mozete izbaciti delove koje ne koristite, zatim, mozete kompajlirati kod koriscenjem optimizacija kompajlera koje odgovaraju konkretnom sistemu, ...
- Instaliranje iz izvornog koda je znatno sporije od instaliranja binarnog fajla



3. Zavisnosti (dependency)

Pre nego sto predjemo na instaliranje programa, da dodamo jos par recenica o zavisnostima.
Uzmimo za primer Firefox. Pod Linuxom on za prikaz na ekranu koristi GTK2 biblioteku. Ova biblioteka sadrzi brojne funkcije za rad sa grafickim korisnickim interfejsom. Ukoliko na sistemu imamo instaliran Firefox a nemamo ovu biblioteku, Firefox nece moci da radi! Zato kazemo da Firefox zavisi od GTK2.
Uzmimo sada za primer neku drugu GTK2-baziranu aplikaciju, recimo OpenOffice. I ova aplikacija zavisi od GTK2 biblioteke.
Sa druge strane GTK2 biblioteka iscrtava korisnicki interfejs koriscenjem funkcija nekih drugih biblioteka. Recimo, potrebna jeoj je JPEG biblioteka (za slike) i jos mnoge druge. (Sve ovo su samo bezveze primeri, cisto da bi pokazali o cemu se radi.)

Ukoliko bi posmatrali sav softver instaliran na jednom GNU/Linux sistemu, mogli bi smo da napravimo 'stablo zavisnosti'. Zamislite to ovako: Uzmemo poveci list papira, za svko parce softvera nacrtamo po jenu tacku, pa spojimo tacke koje oznacavaju medjusobno zavisne programe. Ovako bi smo dobili graf. Za poznavaoce teorije grafova, ovaj graf je stablo (nema cikluse).

Dakle, vecina programa na Vasem sistemu zavisi od nekih drugih programa (biblioteka, ...). Takodje, vecina instaliranog softvera predstavlja zavisnost nekim drugim programima.

4.3 Prevodjenje programa

Pre nego sto se upustimo u prevodjenje, pojasnimo strukturu fajlova Makefile i komandu `make`.
Osnovna svrha komande `make` je da omoguci lako prevodjenje i povezivanje velikih programa. Medjutim, njena fleksibilnost je omogucila primenu ovog mehanizma i u mnoge druge svrhe.

Kako radi make?
Komanda `make` koristi fajl Makefile za opis akcija koje treba da obavi. Bez ulazenja u sintaksu ovog fajla mozemo reci sledece. Makefile sadrzi nekoliko reci (stringova) koje nazivamo "target" (meta). Uz svaki target se nalazi spisak komandi koje se izvrsavaju pozivom `make ime_targeta`. Dakle, ukoliko u datoteci Makefile postoji target sa imenom install pozivom `make install` izvrsi ce se jedna za drugom komande (misi se na komande shell-a, naravno) koje su dodeljenje ovoj meti. Jedna od meti je podrazumevana. Pozivom sam `make` bez naziva targeta u komandnoj liniji izvrsice se komande koje odgovaraju podrazumevanoj meti (default target).
Obratite paznju na to da make pretrazuje samo direktorijum iz kog je pozvan radi pronalazenja datoteke Makefile. Ako Makefile postoji u tekucem direktorijumu, izvrsi ce se odgovarajuce komande. U suprotnom, make ce prijaviti gresku i prekinuti rad. Takodje, doci ce do greske i prekida programa ukoliko 'target' koji smo naveli kao argument komande `make` ne postoji u Makefile-u tekuceg direktorijuma.

Opisani mehanizam cemo koristiti za prevodjenje programa. Skripta `configure` je u direktorijumu iz kog je pozvana (podrazumevacu da je to i direktorijum u kom je raspakovan program) kreirala Makefile cija podrazumevana meta sluzi za prevodjenje programa. Dakle, sve sto trebamo uraditi je da postavimo direktorijum u kom je raspakovan program (t.j. iz kog je pozvana skripta configure) za radni direktorijum sa `cd /ime/direktorijuma` (ukoliko vec nismo "u" tom direktorijumu), a zatim pozovemo

Sta radi ova komanda?
Ova komanda prevodi izvorne kodove programa u binarne. Prevodjenje vecih programa moze znatno da potraje. Brzina procesora i kolicina radne memorije imaju znacajan uticaj na brzinu prevodjenja programa. Ako sve prodje kako treba, dobicete program u binarnom obliku. U suprotnom cete dobiti informaciju o gresci.
Nakon izvrsene komande `make` najveci deo posla je za nama.


4.4 Instaliranje i drugi administrativni zahvati

Nakon sto je program preveden, trebamo fajlove kopirati na odgovarajuce lokacije. Ovo cemo, takodje, izvrsiti upotrebom komande `make`.

Osim podrazumevanog, u Makefile-u koji je dobijen pri konfigurisanju su definisani jos neki targeti. Oni imaju sledeca imena: install, uninstall, clean. Target install sluzi za instaliranje programa na odgovarajucu lokaciju (izabranu pri konfiguraciji). Direktorijumi u koje se ovom prilikom vrsi upis (najcesce unutar /usr ili /opt direktorijuma) su podeseni tako da "obican" korisnik nema privilegije upisa. Upis u te direktorijume mozemo vrsiti kao korisnik root. Naravno, privilegije se mogu promeniti te na taj nacin mozemo dozvoliti i drugim korisnicima upis u ove direktorijume. Ovo je krajnje nepozeljno i savetujm Vam da ne radite to.
Dakle, da bi smo instalirali program na zeljenu lokaciju (izabranu pri konfiguraciji) moramo prvo "postati" root. To cemo postici pozivom komande i, naravno, unosenjem lozinke. Nakon toga, ukucajmo (podrazumevam da se nalazite u direktorijumu u kom ste raspakovali izvorni kod, odnosno iz kog ste pokrenuli `configure`) .
`make install` ce prekopirati fajlove na odgovarajuca mesta, cime je instalacija zavrsena.

Mete `uninstall` sluzi za uklanjanje programa sa sistema. Pokrenite kao root i uklonicete program. Primetimo da je potrebno sacuvati izvorni kod (raspakovanu arhivu) ukoliko zelimo da uklonimo program.

Meta `clean` sluzi za uklanjanje binarnih fajlova dobijenih prilikom kompajliranja. Pri prevodjenju izvornog u izvrsni kod u direktorijumu u kom je odpakovana arhiva se generisu binarni fajlovi programa. Ukoliko iz nekog razloga zelite da ih uklonite, pozovite

5. Instaliranje programa iz paketa (Package Managment System)


Instaliranje binarnih paketa je daleko lakse i brze od instaliranja programa iz arhive izvornog koda. Jedan od najboljih, i na GNU/Linux sistemima najkoriscenijih, nacina za ovo je sledeci. Program u binarnom formatu spakujemo u jednu arhivu. Uz program, obicno se tu upisu i nekoliko skripti, kao i dodatne informacije o programu (naziv, verzija, ko je prepakovako, za koju arhitekturu je kompajliran,...). Ovakva arhiva se naziva paketom. Paketi imaju standardnu strukturu i njima se moze baratati specijalizovanim softverom. Taj softver omogucuje instaliranje i uklanjanje paketa i jos neke dodatne funkcionalnosti.
Postoji vise tipova paketa, a najrasprostranjeniji su rpm i deb paketi, pa cemo najvise paznjeobratiti na njih.

Kako izgleda implementacija programa za upravljanje paketima?
Na ovo pitanje cemo odgovoriti samo povrsno, ne upustajuci se dublje u to kako ovi programi rade.
Generalno, paket mozemo posmatrati kako kompresovanu arhivu (obicno je to neka posebna arhiva koja se definse pri projektovanju i implementaciji paketa ili je to neka 'standarda' arhiva kao sto su .tar.gz ili .tar.bz2 arhiva). U toj arhivi se, pre svega, nalaze fajlovi koji se prilikom instaliranja kopiraju na sistem. Distributer softvera planira gde ce se instalirati ovi fajlovi. Korisnik moze da promeni lokaciju na kojoj ce se instalirati fajlovi paketa, ali se ovo, obicno, jako retko radi. Osim ovih fajlova, tu se nalazi i nekoliko skripti. Nakon kopiranja fajlova, pokrece se neka od skripti. Njen zadatak je da napravi inicijalna podesavanja za program koji instaliramo.
Zatim, u paketu se nalaze oznake njegovog imena i verzije. Odmah napravite razliku izmedju imena fajla paketa i imena samog paketa! Softver za rad sa paketima ima jednu internu bazu podataka u kojoj cuva podatke o paketima. U toj bazi paketi se referenciraju po njihovim imenima.
Recimo, naziv fajla naseg paketa moze da bude "gnomebaker_0.6.0-1_i386.deb" dok je naziv ovog paketa "gnomebaker". Naziv fajla paketa se obicno pise tako da sadrzi naziv paketa i njegovu verziju. Kada jednom skinemo ovaj paket sa interneta (ili ga dobavimo na neki drugi nacin), mozemo ga instalirati. Softver za upravljanje paketima ce ovaj paket zapisati u svoju bazu pod nazivom 'gnomebaker'. Ukoliko zatim zelimo da preduzmemo neku akciju nad ovim paketom, recimo da ga uklonimo sa sistema, moramo koristiti njegovo ime zapisano u bazi.

Softver za upravljanje paketima ume da prepozna zavisnosti izmedju paketa. Prepostavimo da je sav softver na nasem sistemu instaliran koriscenjem paketa. Uzmimo primer programa Firefox i biblioteke GTK2: Firefox zavisi od ove biblioteke. Neka se firefox nalazi u paketu firefox.deb a GTK2 biblioteka u libgtk2.deb. Dovoljno je nekako objasniti softveru za upravljanje paketima da pri instaliranju paketa firefox.deb treba da instalira i paket libgtk2.deb. Ovo se radi belezenjem zavisnosti uz ostale podatke o paketu. Znaci, u svakom paketu je zapisano od kojih paketa zavisi. Citanjem tih zapisa i uporedjivanjem sa beleskama o instaliranim paketima koje softver za upravljanje paketima cuva u svojoj internoj bazi, ovaj softver moze zakljuciti da li su zadovoljene sve zavisnosti za instaliranje paketa. Najcesce je zavisnost nesto komplikovanija. Obicno jedan paket zavisi od tacno jdne verzije drugog paketa, ili od verzije drugog paketa koja je "veca ili jednaka" nekoj. Evo kako moze da izgleda lista zavisnosti za jedan paket:

Osim zavisnosti, paketi mogu biti i u nekom drugom odnosu. Najbitnije je istaci da paketi mogu biti u konfliktu. To znaci da ne mogu istovremeno biti instalirati na sistem. Informacije o tome sa kojim paketom je konfliktan su, obicno, zapisane u paketu.

Evo kako mogu da izgledaju sve informacije vezane za jedan paket


5.1. Paketi tipa .deb (Debian package)

Razvoj ovih paketa i menadzera za rukovanje njima je poceo kao jedan od pod-projekata Debiana. Kako je veliki broj distribucija zasnovan (posredno ili neposredno) na Debianu, ova vrsta paketa se prosirila i na brojne druge distribucije. Debianovi paketi imaju vrlo dobru strukturu, a menazder paketa ima brojne komande koje mozete upotrebiti za manipulisanje ovim paketima. Nikako necemo preispitivati sve mogucnosti ovog menadzera paketa, vec cemo se zadrzati na najosnovnijim.

Uz distribucije koje koriste ovaj menzadzer paketa (Debian, sve iz Ubuntu familije, SymplyMepis i jos mnoge) dolazi nekoliko alata za rad za .deb paketima. Pogledajmo prvo program koji zauzima "centralno" mesto medju ovim alatima: dpkg.
dpkg je konzolna aplikacija. Kao argumente ovom programu prenosicemo ime paketa ili ime fajla u kom je paket sacuvan i oznaku neke od radnji koje dpkg treba da obavi nad ovim paketom. Za instaliranje paketa koristicemo opciju -i, odnosno u "dugom obliku" --install. Dakle, .deb paket instaliramo na sistem sa
ili sa Kod ovih komandi je sa ime_fajla.deb oznaceno ime fajla paketa koji zelimo da instaliramo. Ukoliko kmandu ne pozivao iz direktorijuma u kom se ovaj fajl nalazi, moramo navesti potpunu putanju (apsolutnu ili relativnu).

Za uklanjanje paketa sa sistema mozemo koristiti opciju -r, odnosno --remove. Paket sa sistema uklanjamo sa
ili sa Obratite paznju na to da je ovde sa ime_paketa oznacen naziv samog paketa, ne ime fajla iz kog je instaliran.

Informacije o paketu koji je instaliran mozete dobiti koriscenjem opcije -s, odnosno u "dugom formatu" --status. Pri ovome komanda dpkg, naravno, koristi ime paketa a ne ime fajla. Oblik komande je
ili .
Slicno, informacije o .deb fajlu koji ne mora da bude instaliran na sistem dobijamo pomocu opcije --info. Njoj se prosledjuje ime fajla, odnosno putanja do .deb fajla.

Prilikom instaliranja .deb paketa na sistem pokrecu se izvesne skripte koje imaju za cilj da izvrse odredjene promene na sisemu koje su neophodne, ili bar pozeljne, za rad upravo instaliranog programa. Tako, na primer, ako instliramo X server, logicno je izvrsiti konfiguraciju fajla xorg.conf i prilagoditi ga konkretnom sistemu (hardveru i instaliranom softveru koji je usko vezan za X server).
Ponekad je potrebno pokrenuti takvu skriptu ponovo. To se moze uraditi komandom `dpkg-reconfigure`. Prenosenjem imena paketa kao argumenta ove komande, ponovo se izvrsavaju skripte za njegovo kofigurisanje. Dakle, komandu pozivamo u obliku

Lista konzolnih programa koje sluze za rukovanje .deb paketima je pozamasna. Evo, na primer koji su programi instalirani na mom sistemu a pocinju sa dpkg
Vecinu ovih alata necete koristiti u svakodnevnom radu. Narocito ne sve mogucnosti koje oni pruzaju. Instaliranje, uklanjanje i rekonfiguracija paketa su najcesce operacije koje cete obavljati nad .deb paketima, i mislim da je za pocetak sasvim dovoljno znati kako se koriste ovih par komandi koje smo prodiskutovali. Ukoliko imate potrebu da obavite neku drugu (ne tako cestu) operaciju nad .deb paketom, pogledajte `man` stranice gore izlistanih komandi i pretrazite internet.

btw: Primetite da je .deb paket obicna .tar.gz arhiva. Mozete ga otvoriti softverom za rad sa regularnim arhivama. Evo kako izgleda jedan paket u Arku:


Osim konzolnih alata, za rad sa paketima postoje i GUI alati. Ukoliko imate neku distribuciju prilagodjenu desktopu i lakoci koriscenja, verovatno cete dvoklikom na .deb paket iz vaseg menadzera datoteka pokrenuti ovakav softver. Ja nikada nisam koristio ovakve programe, tako da ne mogu reci nesto posebno na tu temu. Umesto reci, pokazacu Vam sliku programa KPackage. To je KDE-orijentisana aplikacija i sluzi za rad sa pakerima (.deb, .rpm, ...).

Ovaj alat je vise nego intuitivan, i mislim da cete se lako snaci bilo u ovom bilo u nekom slicnom programu.



5.2. Paketi tipa RPM (Red Hat Package Mandatory)

RPM pakete i alate za rad sa njima je razvio Red Hat za potrebe svoje distribucije. Veliko broj distribucija je (neposredno ili posredno) zasnvan na Red Hatu, tako da RPM pakete osim Crvenkape koristi jos mnogo distroa (Mandriva, PC Linux OS, Suse, Fedora, CentOS, ...). Ovo je, verovatno, najpopularniji format paketa.

Kao i za .deb pakete, i za .rpm pakete postoje konzolni alati kojima ovi mogu da se instaliraju, uklone, ... Osnovna alatka se zove `rpm`. Izlaz komande `rpm --help` daje kratak opis fantasticno velikog broja akcija koje mozete izvrsiti koriscenjem ovog alata. Zadrzacemo se samo na instaliranju i uklanjanju ovih paketa.

RPM paket mozete instalirati na sistem sa
odnosno
Opet Vam skrecem paznju da se navodi ime *fajla* a ne ime paketa. Za ukalanjanje paketa koristi se opcija -e ili u dugom obliku --erase. Paket uklanjamo sa sistema komandom oblika
ili u "dugom" obliku
Promenu verzije paketa na noviju ('upgrade') se moze izvrsiti uz upotrebu opcije -U odnosno --update. Ovo je ekvivalentno uklanjanju strijeg paketa i zatim instaliranju novog. Komanda ima oblik
odnosno Jos jednom: Obratite paznju kada se navodi ime fajla a kada ime paketa kao argument naredbe `rpm`.

RPM pakete koristi mnogo distribucija sto je dovelo do stvaranja razlicitih GUI alata za rad za ovim paketima. Na zalost, ja ne koristim ove distribucije pa nemam takve alate, ali mogu otvoriti RPM paket programom KPackage.

RPM paket se, takodje, moze otvoriti kao obicna arhiva. Evo kako izgleda jedan paket otvoren aplikacijom "File roller":


Ukoliko zelite da saznate vise stvari o RPM paketima i radu sa njima procitajte prirucnik `man rpm` i pretrazite internet.



5.3. Jos nesto o paketima


Prica o paketima je ovim tek naceta. Raznovrsnost distribucija i menadzera paketa koje dolaze uz njih je velika. Naporno bi bilo i pobrojati sve, a kamoli reci po nesto o njima. Sledi par reci o jos nekim formatima i konceptima vezanih za pakete.

Nikako ne smemo zaobici Slackware i njegov menadzer paketa. Ovo je najstarija ziva distribucija i uz nju dolaze paketi koji imaju prilicno primitivan format. Ekstrnzija ovih paketa je .tgz. Ovi paketi nemaju mogucnost pracenja zavisnosti. Osim alata koji dolaze uz instalaciju Slackware-a, postoje i drugi alati koje je razvila zajednica korisnika. Ti programi su nesto bogatiji mogucnostima. Izmedju ostalog, umeju da razresavaju zavisnosti. Meni ovakav menadzer paketa smeta i to je glavni razlog zbog kog sam odustao od Slackware-a pre nekoliko godina. Ipak, mnogi su odusevljeni ovakvim ponasanjem menadzera paketa.
Postoji dosta distribucija koje su zasnovane na Slackwareu. Veliki broj njih je uneo neke promene u menadzer paketa. Primeri su Zenwalk i KateOS.

Jedna, po menadzeru paketa vrlo specificna, distribucija je Arch. Za potrebe ove distribucije je razvijen mali ali mocan menadzer `pacman`. Ovaj menadzer je prihvatilo jos nekoliko distribucija (npr. Frugalware). Za "Pacman" postoji nekoliko GUI aplikacija koje predstavljaju njegov front-end, i ma koliko Pacman bio dobar, ovi programi su prilicno lose odradjeni.

Sve do sada smo precutno prelazili preko jedne stvari. Razmatrali smo pakete koji predstavljaju binarne programe. Medjutim, postoji jos jedan koncept. Ovaj koncept je predstavljen paketima koji sadrze izvorne kodove programa. Prilikom instaliranja ovakvih paketa, oni se kompajliraju "u pozadini". Ideja je napraviti mehanizam koji kombinuje dobre osobine instaliranja programa iz izvornog koda i instaliranja paketa. Ovakva mogucnost je ostavljena kod sistema koji se zasnivaju na deb ili rpm paketima. Postoje arhive izvornih kodova (obicno sa ekstenzijama .debs i .src.rpm) koje se mogu instalirati na sistem jednom komandom, a nadalje ponasati kao da je instliran odgovarajuci binarni paket. Za razliku od ovog pristupa, postoje distribucije koje forsiraju pakete sa izvornim kodom. Daleko najpopularnija medju njima je distribucija Gentoo. Uz Gentoo dolazi izuzetno dobar menadzer paketa "Portage" koji donosi alate za manipulaciju ovim paketima.
Rad sa ovakvim paketima je nesto sto prevazilazi nivo pocetnika, te se necemo zadrzavati na ovoj temi.




5.4. Tips & tricks

(1) Svaka distribucija koristi odredjenu vrstu paketa. Moguce je instalirati i pakete drugog formata, ali je ovo krajnje nepozeljno. Ovim se, na primer, stvaraju problemi pri odredjivanju zavisnosti.
Postoje alati koji mogu da konvertuju pakete iz jednog formata u drugi (npr. alien), ali ovakvi alati obicno ne eliminisu probleme koje donosi instaliranje paketa "stranog" formata.
Instalirajte paket koji nije u formatu "prirodnom" za vasu distribuciju samo ukoliko nemate drugog izbora!

(2) Primetite da se paketi stvaraju za odredjenu distribuciju, cak sta vise za odredjenu verziju te distribucije. Instaliranje paketa koji odgovara drugoj distribuciji (ili drugoj verziji Vase distribucije) moze da se zavrsi neupotrebljivim programom.

6.4. Jos neke funkcionalnosti APTa

Osim navedenih, pomenucemo jos neke komande naredbe apt-get. Komanda 'clean' sluzi za brisanje paketa arhiviranih u /var/cache/apt/archives. Dakle, sve pakete odatle izbrisacemo sa `apt-get clean`.
Komanda 'dist-upgrade' sluzi za upgrade citave distribucije na novu verziju. Komanda 'check' proverava da li negde postoji greska u zavisnostima. Za ove i sve ostale komande pogledajte prirucnik `man apt-get`.

Jedan od oblika apt-get komande koji moze da koristi je
Ovim se proveravaju paketi koji imaju nezadovoljene zavisnosti (broken dependencies) i te zavisnosti se instaliraju ako su dostupne.

Jos jedna korisna komanda iz porodice apt je apt-cache. Ima sintaksu slicnu komandi apt-get. Obraticemo paznju na opciju 'search'. Sa
pretrazicete lokalnu bazu podataka i pronaci sve one u cijem se imenu ili opisu nalaze reci zadate iza direktive 'search'.

Alata iz APT porodice ima mnogo. Evo nekih od programa na mom sistemu pocinju sa apt
Vecinu stvari necete koristiti svakodnevno. Ukoliko Vam zatrebaju, pogledajte prirucnike i pretrazite internet.



6.5. APT na pristupacniji nacin

Iako navedene naredbe predstvljaju odlicne alate, najcesce ih necete koristiti ditektno vec preko njihovih front-endova. (Da se podsetimo: front-end je program koji sluzi umesto drugog programa i radi tako sto u pozadini izdrsava taj drugi program. Obicno se front-end pravi da bi od konzolne aplikacije dobili aplikaciju koja ima GUI.) Postoji mnogo front-endova za ove alate. Tu spadaju ncurses-bazirani aptitude, zatim Qt-bazirani Adept i GTK2-azirani Synaptic. Zadrzacemo se na Synapticu jer je on najkorisceniji. Moja preporuka ide ovom  programu. Aptutude je takodje fina alatka koju treba imati pri ruci za slucaj da zakaze grafika. Svi ovi alati imaju jednostavan interfejs i vrlo su intuitivni za koriscenje.

Radna povrsina glavnog prozora Synaptica je podeljena na tri dela.

Sa leve strane nalazi se pano u kom se mogu birati sekcije paketa. Svi paketi su grupisani u sekcije prema nameni programa. (Ne mesajte ove sekcije sa main, contrib i non-free sekcijama koje smo pomenuli predhodno.) Tako imamo sekcije Developement, Editors, Electornics, .... Ovakva podela omogucava lakse upravljanje velikim brojem paketa. Osim toga, u ovom panou mogu da se izaberu i drugi pogledi. Zanimljiva opcija je 'Serach Results'. Verovatno cete ovu opciju koristiti vrlo cesto, s obzirom da je pretraga najlaksi nacin za dolazenje do zeljenog paketa.
Ostatak radne povrsine je podeljen na dva dela. U gornjem delu se nalazi spisak svih paketa koji pripadaju oznacenoj sekciji levog panoa. Naravno, spisak ovih paketa zavisi od toga sta je izabrano sa leve strane. U donjem delu se nalazi opis paketa koji je selektovan.

Ispred naziva svakog od paketa nalazi se ikonica u obliku kvadratica. Zelena ikonica znaci da je paket instaliran na sistem, bela da nije instaliran. Desnim klikom na oznaceni paket se otvara pomocni meni u kom mozete izabrati neku od akcija koju mozete primeniti na paket. Iste kacije se nalaze i u meniju 'Edit'. Akcije se razlikuju kod razlicitih stanja paketa (instaliran, nije instaliran, oznacen, ...)



Spisak svih ikonica koje mogu da se pojave sa uz ime paketa mozete videti u Help->Icon Legend. Evo kako izgledaju


Nakon sto ste markirali sve promene koje zelite da izvrsite, upotrebite 'Apply marked changes' opciju menija 'Edit', ili jednostavno kliknite na alatku 'Apply' iz linije sa alatima. Otvorice se prozor koji nudi kratak izvestaj o tome sta ste izabrali za uraditi.

Nakon klika na dugme 'Apply' ovog dijaloga, pocece primena izabranih operacija (instaliranje, uklanjanje, ...).

Meni koji se dobija desnim klikom na paket i odnosno meni 'Package' sadrze opciju 'Properties'. Ovim se otvara prozor u kome mozete pregledati osnovne podatke vezane za paket: velicinu, zavisnosti, fajlove koji su na sistem instalirani iz ovog paketa i slicno. U meniju 'Settings' postoji stavka 'Preferences' kojom se mogu konfigurisati pojedini parametri ovog programa. U istom meniju postoji jos nekoliko stavki koje sluze za konfigurisanje ovog programa. Obraticemo paznji na stavku Settings->Repositories. U njoj se mogu dodavati i iskljucivati riznice, slicno kao sto se mogu dodavati i izbacivati editovanjem fajla /etc/apt/sources.list.

Ukoliko promenite konfiguraciju repoa u ovom prozoru, ne zaboravite da izaberete opciju 'Edit->Reload Package Information' ili da kliknete dugme 'Reload' iz linije sa alatima. Ovo ce odraditi posao ekvivalentan komandi `apt-get update`. Ukoliko dodajete CD/DVD, mozete to uraditi na prostiji nacin, izborom 'Edit->Add CD-ROM'.

Vrlo koriscena stavka je 'Edit->Search'. Kao sto predpostavljate, ona omogucava pretragu svih paketa na osnovu unetih pojmova.


Kako je kod nas vrlo zastupljen spori dial-up  internet, pokazacu vam trik: Kako skinuti pakete na jednom kompu a instalirati ih na drugom.
Ovo se moze vrlo lako odraditi uz pomoc Synaptic-a. Prvo na racunaru na kom zelite da instalirate pakete dodajte opise repozitorijuma i odradite `apt-get update`. Ovo ce zahtevati minimalni transfer podataka sa interneta. Zatim, otvorite Synaptic i odaberite pakete koje zelite da instalirate. Nakom selekcije paketa, izaberite opciju 'File->Save Markings as...' i sacuvajte selekciju u nekom fajlu. Nakon toga, odaberite opciju 'File->Generate package download script...' i odaberite fajl u kome cete sacuvati skriptu za download. Ovo je obicna bash skripta koja skida sve potrebne pakete sa interneta i smesta ih u direktorijum iz kog je pozvana. Zatim prekopirajte tu skriptu na neki prenosni medijum (CD, USB flesh memorija, ...) i odnestite na masinu koja ima brz internet. Sve sto treba da postoji na toj masini je program wget i bash (ili ma koji drugi shell). Napravite tu jedan prazan direktorijum, kopirajte ovu skriptu u njega i pokrenite je iz shella. Nakon sto se download zavrsi, kopirajte sve pakete koje je skripta "dovukla" u novokreirani direktorijum na Vas prenosni medij, pa ih zatim prebacite na masinu koja nema brz internet (onu sa pocetka price) i kopirajte u direktorijum /var/cache/apt/archives. Nakon toga, pokrenite Synaptic, odaberite opciju 'File->Read Markings' i odaberite fajl u koji ste sacuvali selekciju paketa. Zatim odaberite stavku 'Edit->Apply Marked Changes', i paketi ce biti instalirani bez velikog downloada.

Synaptic ima jos dosta mogucnosti, ali cemo njih zaobici ovom prilikom.



6.6. Tips & tricks

(1) Primetite da i dpkg i rpm alati imaju opciju za instaliranje paketa bez provere zavisnosti. Ovo je generalno vrlo losa ideja. Medjutim, ponekad je vrlo korisna. Evo kako na brzaka mozete instalirati .deb paket koji se nalazi van repoa, bez bojazni da cete pogubiti zavisnosti:
Upotrebite --force-depends (ili --force-all) kao argument programa dpkg, i instalirajte paket na sistem:
A zatim "pokrpite" zavisnosti sa
Naravno, podrazumevamo da se u Vasim repoima nalaze sve potrebne zavisnosti.

(2) apt-get i ostali konzolni alati (kao i synaptic) mogu da koriste proxy servere za dovlacenje paketa sa interneta. Postoji precizniji nacin konfiguracije proxy servera za apt-get, ali cemo mi odve izneti laksi. Pod predpostavkom da ste ograniceni na pristup mrezi preko http proxy servera, sve sto treba da uradite je da pre pozivanja apt-get komande postavite promenljivu okruzenja http_proxy na odgovarajucu vrednost. Ako koristite bash, postarajte se da je pre poziva komande `apt-get` pozvana komanda
Naravno, parametre zamenite stvarnim parametrima koji odgovaraju Vasoj mrezi. Proxy u Synapticu mozete podesiti u 'Settings->Preferences'.




7. Jos nacina za instaliranje softvera

Softver mozete da dobijete i kao "instaler": Izvrsni program koji pokrenete i on za Vas obavi sve sto je potrbno za instaliranje programa.
Ovakvi programi su raznoliki. Mogu imati graficki interfejs a mogu raditi u terminalu. Obicno se na ovaj nacin instaliraju prekompajlirani binarni paketi, ali ima slucajeva da graficki instaler instalira program iz izvornog koda pri cemu ga kompajlira u pozadini. Ovako, recimo, mozete na vrlo prost nacin instalirati KDE ili XFCE iz izvornih kodova. Neki instaleri kombinuju instalaciju iz izvornog i izvrsnog koda (npr. instaler za drajvera za nVidia graficka kartice).

Nemogu reci nista konkretno o ovoj vrsti instalacije, jer razliciti instaleri rade razlicito. Obicno su ovi programi u obliku carobnjaka (wizzard) ili narodski "na next-next". Prilikom instalacije obicno nude korisniku izbor nekoliko parametara, npr. lokaciju na kojoj zeli da instalira program. Uglavnom su vrlo prosti i bez problema cete se snaci u njima.

Takodje, mozete dobiti arhivu u kojoj je spakovan program bez ikakvog instalera. Ovakvi programi se mogu pokrenuti direktno iz raspakovane arhive. Ukoliko zelite da omogucite drugim korisnicima Vaseg sistema da ih koriste, sve sto treba da uradite je da prekopirate sadrzaj odpakovane arhive na neko logicno mesto (/usr/local, /opt, ...), sredite privilegije i vlasnistvo nad tim fajlovima i napravite jedan simbolicki link u nekom od direktorijuma koji su obicno ukljuceni u PATH promenljivu okruzenja (recimo u /usr/local/bin) koji pokazuje na izvrsni fajl ovog programa.

Znaci sleepwalker, respect brate. Ovo je... ovo je fantasticno. Mislim nemam reci... dobar si ti covek!

Hvala druze na veoma iscrpnom upustvu. Ja kao nov korisnik linuxa veoma malo sam razumeo od svega ovoga jer tesko je ovo procitati pa podici linux da probas , a dve masine nemam . 
najbolje bi bilo da negde ima klub linux korisnika gde bi vi dobri poznavaoci nama pocetnicima na delu pokazali sve ovo.
Znam po sebi da bi sve ovo sto si pisao i toliko se trudio (na cemu se jos jednom zahvaljujem ) ti mogao na delu da pokazes i objasnis za mnogo krace vreme , a i ja bi isto tako brzo savladao.
Nego docice valjda vreme i za tako nesta .
 pozdrav