KROZ BESKRAJ


Umor lako savlađuje;
igraju mišići na licu.
Suvi list vetrom se dosađuje,
kroz prozor gledam mokru ulicu.
Kroz prozor gledam ulicu
mokru, ali ne od kiše.
To perači kriju svačiju krivicu;
ni nebesa spas ne nude više.
Ni nebesa spas ne nude više
i umor leži u svakoj duši;
još jedino njime može da se piše
još samo on nikad da presuši.
Još samo on nikad da presuši -
umor, to mastilo bez boje;
samo Sunce divno sivilo uguši
dok stabla nemo pored reke stoje.
Dok stabla nemo pored reke stoje,
reka teče mirno ka beskraju.
U kapi vode vide se sve boje
i dan već davno stoji na smiraju.
I dan već davno stoji na smiraju,
ali noć ne pada, prikrada se samo
i ja lagano šetam po tom kraju,
kao stari dani odavno se znamo.
Kao stari dani odavno se znamo:
ja, umor, beskraj i vreme.
I staro drvo uvek stoji samo,
na put kroz večnost šalje svoje korene.
Na put kroz večnost, kroz beskraj
drvo šalje korene svoje.
I dan uvek naiđe na smiraj,
dok ljudi nemo pored reke stoje.
Dok ljudi nemo pored reke stoje
dive se Suncu, danu na smiraju;
oni ne misle, samo se boje,
i rečne kapi već u moru blistaju,
rečne kapi već u moru blistaju
i dan je davno noć smenila.
Pa da li onda ljudi znaju
kako je reč beskraj postala?
Možda od umora ili od kiše,
od dana i noći zajedno -
ne zna se više;
njima je ionako svejedno.
Oni samo nemo stoje
kao stabla kraj reke.
Oni ne misle, samo se boje
i šalju na put korene neke,
šalju svoje korene
kroz večnost, kroz beskraj, kroz vreme.



U DOSADI


Pa ipak, bilo je čarobno
- razmišljam tako sada
kad o tome mislim podrobno
dok me muči čama i dosada.
Kao da nije bila java,
već neko snoviđenje;
kao da nije istina prava
donela meni pravo otkrovenje.
I gde ja problem vidim,
čega se to bojim, 
ili bolje - čega se stidim
dok čekam i dane brojim?
Brojim ih kao da je stvar
u brojevima na kalendaru;
čekam da nastupi neki kvar
i opet počinjem priču staru.
Zar nekog lažem,
pomislim često tako,
ako nešto glupo kažem
i sve pođe naopako?
Čovek je kao vreme.
Vidim na kraju;
stalno nosi neko breme,
a dan je stalno na svom smiraju.
A šta ja čekam,
ili bolje, šta očekujem?
Da dođe promena lepa neka
da nove goste posle dočekujem?
Pa, možda i to;
i ja kao vreme idem u krug;
pa ipak, bilo je tako čarobno,
a san je meni najbolji drug.



VRATIĆU SE


Obećavam, vratiću se
i šetaću ovom istom ulicom,
ne zadržavajte me,
želim da se nadmećem sa pticom!
Prolaziću pored ove pruge
i gledaću svetlosti sa prozora
ove zgrade, ili neke druge;
ostaću tu dok ne svane zora,
samo što više neću moći
da osetim bol u ruci;
naći ću strah od noći
ostavljen u svojoj pouci.
Do krošnje ovog drveta
otići ću, u koju sada samo da gledam
mogu; šta je poruka ovoga sveta,
bar da mogu da je predam.
Opet ću proći kraj istih kuća,
ali neću se plašiti psa više,
koji obično zalaje kad prođem;
sada me samo plaše svanuća
i usamljene, krupne kapi kiše,
koje mi brane da opet dođem.