Niška Akademija Nauka i Umetnosti - NANU > Književnost

??????? ????

(1/12) > >>

Stefan_Sk8Punk:
Драги пријатељи,
Већ је опште познат недраги пут који млади уметник мора прећи да би своје дело обавио корицама, овом приликом, пре свега, говорим о песницима. Пут тај, као што знамо, усмерен је у два правца: уложити новац, цифру од које нас само може заболети глава, коју је ретко ко од нас у животу видео, и наравно коју уметник и да је има - никад неће успети да је поврати; а други, представљају бројни конкурси, који за циљ имају само једно - да се организатор пробије на тржишту - тако да на њима успевају чисто комерцијална дела, тј. све оно што се може продати.
Према свему томе, резултат је јасан: имамо квантитет, али не и квалитет; и обуставу рада на социјалним и рефелексивним песмама, а оно што и представља љубавну песму - питање је колико?
Да не дужим, желим да Вам представим једног нашег младог суграђанина, младића који ствара за пријатеље, јер до осталих љубитеља писане речи, из наведених разлога, његова дела не могу стићи. Чињеница да је овај момак, са свега деветнаест година напао најтежу песничку форму, тзв. "сонетни венац", о његовом таленту нећу говорити, оцените га сами. Име му је Китановић С. Александар, или по псеудониму Алексеј Стефанович Нишкин. А, ово су нека од његових скромних остварења, по мом избору:


ВАПАЈ

Вапијем: да смогнем снаге и моћи,
Да моја душа одлучно у непознато закорачи;
Да у стих слијем сву тескобу будне ноћи;
Да неправду бестидно погледам у очи.

Вапијем још и за речи чисте,
Да на њиховим снажним крилима,
Сигурно узлетим са трновите писте;
Да витешки одупрем свим силама.

Вапијем, ал’ вапијем, музе!
Само да ме не напусте песме...
Постојите да поетици пред вама пузе!
Ал’ ја ћу певати и оном што се не сме...



НЕ ПЛАЧИТЕ!

Децо, што бицикл и лопте немате,
Не плачите – Ваше сузе највише боле.
Јако стегните по који зубић што имате,
Нека Вам маштарије лепше детињство створе,

Кад се већ не може другачије; кад се не може боље.
Ах, како сте само истрајни, храбри, горди! Лепоту
Вашу не могу нарушити ни неправде.ни невоље...
Не плачите – Величајте туђу срамоту.

Како су Вам изгуљене рукице и табани боси...
Јурцасте пуни вреле животне радости,
Јурцасте по кршевима, уместо по свежој роси.

Не плачите – Жртве сте туђе пакости... –
Не, Не жалим Вас! Поштовање Вама треба малени ратници,
Несрећна децо треће класе, будући верни вредни радници.



РАВНО У ПОНОЋ

Несигурно шуме јасенови и брезе...
И Месец Нишави своје лице намеће.
Чује се само тропот тешке резе
Што се нервозно на капију меће.

Све утихну. Недељни мрак паде.
Али ноћ убрзо доби своје ново лице,
Нешто блесну и облик јој даде.
То блеснуше кућне сијалице.

Из свих тих кућа јецање се чује,
Теже и болније од плача...
Поветарци наставише да хује,
Месечина по води да корача.

Равно у поноћ сви гласови умукоше.
Прија тишина та, иако јако боли.
Онда се сетих шта старине рекоше:
„Једино се још сиротиња Богу моли!“.


Хајка

Држ’те студента!
Још треба да се удри
По џепу и глави.
Јур’те брже!
Умоћи може.

Хватајте га!
Куд је то пошо?
Објасните му да Србин је!
Шта ће му образовање?
Никуд није добро дошо.

Тако је! Удри сад!
Јаче, јаче!
Не опири се бунтовниче,
Режим зна шта је
Најбоље за тебе!


ПРОСЈАК

На улици ту, на картану, згрчено,
лицем положеним на коленима,
са испруженом, од зиме промрзлом
и испуцалом, руком, просјак седи.
На лицу му подеран шал,
на глави, од снега, мокра капа.
Тело му обмотано капутом без дугмади,
ноге у старим ципелама мрзну.

Старица добра му, у пролазу,
јужно воће пружа.
Рука не мрда,
Просјак воће не узима.
Старица добра, инсистира!
Руку му помера,
а беживотна рука на путу леже.
Тај просјак jош дечак беше!...


О ВЛАДАРУ

Он је наш владар прави!
Има свети светли знак на глави.
Води нас путем Европе и света,
Да наша земљица више ником не засмета.
С њим, и у мировне мисије идемо!
Идемо, правду да делимо...
И кад нас слаже, то је: јер нас воли!
Не да другом памет да нам соли.
Он на црту увек излази!
Без своје витешке пратње никуд не полази.
Чува нас од познате тамне изолације!
Учиниће да нам завиде све нације.
Немамо ни фирме ни усеве,
Ал’ зато реновирамо главни град и све путеве.
С њим, на челу, за глад више нећемо знати!
Нити о будној историји што нас верно прати.
Он је наш владар прави!
Има свети светли знак на глави.


АВАЗ

Аваз неки лепи даде ми снаге,
Изнад рима издиже ме смело,
Збројах све пољупце драге,
И реко – Ћесарско је ово дело!

Ал’ цагрије његове два краја имаху,
Те и мене што сам му смисао дао,
И тако оштрог у слуху исковао,
Посече још при замаху.

Аваз тај из срца се зачуо,
Ко недостижни тријумф славни...
И ова, као и та песма коју сам зачео,
Ништа је друго, но ћеиф љубавни!...


мање познате речи

аваз – глас
ћесар – двораник; цар.
цагрије – оштрице сабље или ножа
ћеиф (ћеф) – добро расположење;
добра воља, радост, весеље; прохтев.


РЕЗУЛТАТ

Нек букти тај пораз што се дуже од победa памти
- Да је страсно љубљах, али не, и имадох.
Нека се памти, али да се не врати!
Ја љубљах жену бајну, али њену тајну не знадох.

А, тајна та, од давнина јоште је позната:
Исконско за добро једнога није!
Те, и љута похлепа сад ми дозната:
Чак и дотаћи (исконско), мало је.

У мени осташе трагови усана врелих;
Осташе ране покушаја смелих:
Да л’ и друге љубљаше, и љуби, ко мене?

У круг вртело се то питање исто,
Тврдоглаво, без мира, без смене...
Остах сам! – То је једино чисто.


DanijelaNis:

Stefan:

Hvala što si sa nama podelio ove stihove tvog prijatelja ...
Ja sam uživala čitajući ih...
 
Nažalost,činjenica je da mnogi pesnički talenti ostaju poznati samo prijateljima ili eventualno ovako,ako ko od njihovih prijatelja odluči da podeli sa nekim stihove svojih prijatelja pesnika...
Retko će se sada u ovo vreme (a u ostalom to se dešava zadnjih dvadesetak godina) naći neko ko će uložiti pare u objavljivnje poezije...u pravu si Stefane,to je vrlo nekomercijalno,nema tu zarade za potencijalnog sponzora,a čim nema zarade nema ni intresovanja,nažalost sve se danas u poslovnom svetu meri novcem...

Nadam se da se tvoj drug nece razočarati tom situacijom i u sebi ugušiti pesnički talenat..

Nadam se da i njemu znači što si ove stihove podelio sa nama :hello:

U svakom slučaju : Hvala Aleksandru

Stefan_Sk8Punk:
@ DanijelaNis
Хвала ти пуно што си одвојила време и прочитала песме.
Иначе, Александар је мој млађи брат, и гледам га како ноћу пише, копа да нађе неки конкурс...
Па сам одлучио да неке његове радове окачим и поделим са нашим суграђанима како би неко могао да прочита и прокоментарише, или пак, да нађе нешто своје у њима.
Временом ћу постовљати још песама, јер имам приступ њима, Ацко нема ништа против, чак шта више драго му је, и захвалан је свима који ће одвојити који тренутак за, по њему, писану реч - тако више, неће стварати сам за себе. Свака критика је добродошла.
Незгодно је данас за све уметнике (због тога сам и тему назвао "Спутане речи") , јер систем правих вредности скоро па и да непостоји, а на културном плану, одавно је изчезао, тзв. друштвени културни пројекат.
Волео бих да,уколико има још неког ко се пронашао у овој теми, да окачи неке своје радове,ту смо сви да читамо и да учествујемо у подизању свести,морала итд.
Поздрав свима и унапред хвала за одвојено време!
 :drinks:

tanjanish:
Svojevremeno sam pisala i ja ali sam bila uporna i potražila sam mišljenje(tada profesora umetničke škole)Saše Hažitančića.Pregledao je moje pesme-prepravio i dao savet kako da pišem bolje, ali kad sam pitala kako dalje odgovor je bio isti-sponzor ili izdavač ili svoj novac-nisam imala ništa od toga tako da sam nastavila da pišem za sebe.Najbolji kritičari su mi muž i klinci-kao i ti svom bratu.Neka ne odustaje nikad-ko zna mi smo ih pročitali i dopalo nam se-možda pročita još neko ko može da pomogne i pruži šansu mladom pesniku :hello:

Stefan_Sk8Punk:
НАЈПРОСТИЈА ПЕСМА

Један осмех један дар;
Један пољубац један жар;
Један стих и ходам прав.

Једна жеља један сан;
Један пораз један план;
Један поглед и сунчан је дан.

Један мирис један цвет;
Један загрљај један лет;
Једна љубав и лепши је свет.


ШТО МЕ БАШ САДА ТРАЖИШ


Што ме баш сада тражиш?
Када туга иза угла замину;
Када руке испустише чашу.

Још увек чујем несигурне кораке
Које некуд одлазе, и тиху шкрипу
Врата што лагано из сна буди.

Још увек осећам хладноћу немирне
Летње ноћи, у којој пијан заспах на
Клупици где смо се први пут срели.

Тешко је било не видети твоје лице,
Још теже не чути твој глас –
Страшно је видети те опет.



@tanjanish

Ма, не треба њему помоћ, нити је тражи. Свима ће стићи кад се нешто драстично буде променило на генералном плану. И ја ово постујем поезије ради. Твоја уметничка упорност коју си написала може да послужи свима као подстрек.
Иначе, фамилија је најјачи критичар  :laugh:.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju