collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.238
  • stats Ukupno poruka: 152.069
  • stats Ukupno tema: 10.583
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: ??????? ????  (Pročitano 25785 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže shaman

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.840
  • je...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #40 poslato: 12.10.2009. 09:45 »
Neizrecivo si lepa bi bilo ne mogu da nađem prave reči da opišem tvoju lepotu. Pa bi analogno tome neizrecivo zahvalan bilo ne mogu da nađem prave reči da ti se zahvalim. Mi se slažemo u značenju toga što si hteo da kažeš, ali se ne slažemo da ne možeš da nađeš pravu reč da iskažeš zahvalnost jer reč za to postoji. Ta reč je hvala. Korektnije bi možda bilo da si rekao neizmerno zahvalan, jer stvarno ne možeš da izmeriš nečiju zahvalnost. A ovako si bukvalno rekao da ne umeš da kažeš hvala. Nadam se da me razumeš.


Krle uz duzno postovanje prema tebi, nemoj da solis pamet o jeziku nekome ko ga ipak bolje koristi od tebe.  :D Da se ne utupljujemo u raspravu sad.  Drz' se onoga sto znas .... ;D A sto ponekad ne shvatis, i to nije lose :P


@Kitanovic

videcu sta mogu da ti ucinim ... ne ocekuj previse, ali neku konstruktivnu kritiku verovatno dobijas ....
A od mene: sto se tice dubine pesama, doci ce to sa godinama siguran sam (iako ni sada pesme nisu plitke, cak daleko od toga), a za formu iskreno ja sam daleko od strucnog, narocito sto sam citanje poezije dosta zapostavio poslednjih godina ...


Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #41 poslato: 12.10.2009. 11:26 »
     Dobro bre, vas dvojica? Dal' ćete i od teme sa poezijom da napravite čat i debatni klub?  :wallbash:

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #42 poslato: 12.10.2009. 15:47 »
@Stepdance

Ma, nece se napraviti debata (bar se nadam, da ne ostetimo temu), jer, s jedne, i Krle je po osnovama upravu (presvega u pogledu preciznosti, jasnoce, i pravopisa), dok sam i ja s druge strane, najvesi vezane sa stil i lepotu izraza, dakle s neke umetnicke strane.  :)
Iz svega sledi: da smo samo produbili znanja.  :)

@shaman

Naravno, nista se ne moze sa sigurnosu predvideti i precizirati. Opet, i sama objektivna kritika od strane strucnog lica - mene znaci mnogo. Posle nje, celokupan moj rad moze samo napredovati, a nikako stagnirati.
Jos jednom: hvala ti!
 :drinks:

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #43 poslato: 28.10.2009. 15:37 »
Prijatelji, evo jos jedne, skroz nove:


(НЕ)КЛАСНА ПЕСМА


Значи, тако велиш скитнице?!

"И сутра ће, баш к'о и досад, ствар иста бити:
Један ће командовати; други мислити;
Трећи себе ланцима окивати.

И народ ће овај убоги,
Некако, пред судбином голом, увек два краја имати:
Један што се сече, један што се оставља."

Онда, скитнице, заиста не ваља!
Биће велике, славне, правде слом...
Пошто, ево, поносно кличем: "Не треба ми патрон!"


патрон, однос клијент-патрон - веза између припадника виших слојева и једног броја сиромашнијих грађана, са обостраним правима и дужностима (нарочито караткеристичан за периоду настанка Римске државе; прожимао се и у наредна три периода Рима, али у нешто мање или више измењем облику. ). Дешавало се да се песници ставе под заштиту једног или више патрона, јер се од поезије тешко могло живети. - Одрад Станојевић, Римско право, Београд 2007, стр. 34

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #44 poslato: 08.11.2009. 06:29 »
ЗАШТИТНИКУ СВОМ


Залуд ме та мисао дивна, данима већ прати:
ја желети, волети снажно, више немам с чим;
у мени све палако гасне, смањује се, крати,
и наизглед кукавички – ја мирим се с тим.

Рано, рано расух себе свуд где патња бди;
срастох с огорченима, с одбаченима.
Рано ми непријатељи посташе пси;
и нађох себе у тишини, међ' уклетима.

Зарад чега, опијах себе правдом страсно?
Да у ме’ свој прљави кажипрст упере,
подмукло, ћутке, несмело, нејасно?...
Ал’ залуд и њима, те њине хумане мере!

Друга мене, сложенија, разједа ствар, Свети:
куд ја то сад да нађем, ту поновну жељу
за веровати, за волети? Тај стра’ од мрети,
привид постојања; ту чињеницу никад бељу...

И ја шта сам? Пеота ил’ најгори шљам?
Анархист ил’ песимист само? Залуд и питања
ова! – За слику сиромашну небитан је рам...
Од сумрака до свитатања, ова смела скитања

разума разјареног, да се више раздеру груди:
не покренуше пси, већ девојачко лице једно,
лице умиљата што га геледах у јесењој студи...
Недај, Свети! Да заважи правило испевано:

– Несретник чак ни у пољубцима сретан
не може бити! – Може постати залуд, и то
што бех некад гласник, увек истоветан.
« Poslednja izmena: 08.11.2009. 14:10 Aleksandar Kitanovic »

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #45 poslato: 09.11.2009. 05:25 »
ЗАШТИТНИКУ СВОМ


Залуд ме та мисао дивна, данима већ прати:
ја желети, волети снажно, више немам с чим;
у мени све палако гасне, смањује се, крати,
и наизглед кукавички – ја мирим се с тим.

Рано, рано расух себе свуд где патња бди;
срастох с огорченима, с одбаченима.
Рано ми непријатељи посташе пси;
и нађох себе у тишини, међ' уклетима.

Зарад чега, опијах себе правдом страсно?
Да у мен’ прљави кажипрсти пере,
посвем подмукло, ћутке, нејасно?...
Ал’ залуд и њима, те њине хумане мере!

Друга мене, сложенија, разједа ствар, Свети:
куд ја то сад да нађем, ту поновну жељу
за веровати, за волети? Тај стра’ од мрети,
привид постојања; ту чињеницу никад бељу...

И ја шта сам? Пеота ил’ најгори шљам?
Анархист ил’ песимист само? Залуд и питања
ова! – За слику сиромашну небитан је рам...
Од сумрака до свитања, ова смела скитања

разума разјареног, да се више раздеру груди:
не покренуше пси, већ девојачко лице једно,
лице умиљата што га геледах у јесењој студи...
Недај, Свети! Да заважи правило испевано:

– Несретник чак ни у пољубцима сретан
не може бити! – Може постати залуд, и то
што бех некад гласник објективан, спретан...

Она тамо горе у посту се више не игра, у цитату изврших неке сићушне корекције - и сад је та (ова из цитата) званична песмичица.  :) Прош'о ми воз за измене у посту, па ето морало овако.  :) Извињавам се ако сам исцимао неког: уш'о да види нешто можда ново окачено. а оно у суштини иста ствар, само што се ја ту нешто исвађах сам са собом због неких ситница.

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #46 poslato: 12.12.2009. 17:00 »
НАРОДНИ РАСИПНИЦИ


Проклетство? Шта ли је?
Опет смо слуге слугама својим.

Промене! - Тако незнатне, мале...
Још увек ми свеже звучи
Оно погубно: instrumentarum vocale.

Sovrain? Да ли је?
Ил' опанак незасити, случајем којим?

Страха у страху нема (за наук то подвучи),
Нити га икад може бити -
Све у складу лажно представљеног система!

Убрзо, чак се неће ни крити,
Забеседиће неко, ил' издати спис:
Живео princeps legibus solutis!


мање познати појмови:


instrumentarum vocale (лат. израз) - оруђе које говори, роб.

Sovrain - старофранцуска реч, која је најпре означавала некога са вишим положајем, а касније је овај израз добио значење највишег, врховног носиоца власти. Порекло термина сувереност налази се у овој речи. Г. Вукадиновић, Теорија државе и права 1, Футура публикације, Нови Сад, 2007, стр. 45

princeps legibus solutis (лат. израз) - стање, карактеристично за раније државно-правне поретке, у коме државна власт није везана правом. Нав. дело, 69.

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #47 poslato: 15.12.2009. 22:40 »
Cirriculum Vitae


Мој живот ни у чему пролази,
и ни од чега режем дубок траг,
па ми до памети долази -
Шта сам: илузионист или враг?

Многе су ноћи са мном малаксале,
и многи дани утрнули,
многе улице заплакале,
и многи преда мном су устукнули.

У многим биткама ја сам војев’о,
под својом и под заставом туђом,
многе, многе зали сам потук’о,
ал’ многе ме усипаше срамом и рђом.

У многе ја се заљубљивах страсно,
и свакој подарих по који стих,
сад за тишином вапијем гласно,
и бежим од тих дана неразумних.

Гду су многи тек мислима,
ја лаким кораком сам био,
што називаше ужасима,
мени беше брат рођени и мио.

Проживех младост немирно и бурно,
вешто не остављајући места за уздах,
ал’ надамном изидигло се небо тмурно,
и све посташе - некад расути прах.

Ал’ кад након деценија многих,
синак неки проклетији и од мене,
пажљиво, са десет прстију својих,
листаћи корице, већ давно ужутеле,

Рекне искрено -
Ух, деда, ала си се ти напатио! -
Тад моје срце напуштено биће пуно,
јер сам га у тим корицама и оставио...
« Poslednja izmena: 16.12.2009. 11:46 Aleksandar Kitanovic »

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #48 poslato: 25.12.2009. 16:09 »
РАСТАНАК


Зашто к'о понижена,
ту у ћошку чучиш,
плачеш и дрхтиш?
Зар не знаш, јадна?

Бриши те сузе красне!
Време свагда путоваће само,
без поздрава, себично немо...
Али сија, чак и кад гасне,

све што је једном засијало.
Ништа не нестаје без трага!
Све је свему упориште снага,
све је свему нешто дало,

да би постојало, да би нестало.
И путеви свагда остаће исти,
лажни, маштом укрштени...
Вечито је то начело!

Те, не упитај себе никад:
лепше? Зар је бити могло?
Остави, што се није рекло!
Јер, већ знаш и сад -

Свеједно је!
Куд оштрице прођу,
што је рањено, ожиљак му
остаје.

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #49 poslato: 15.01.2010. 19:21 »
ДАР

Можда сам скрхан, ко што веле,
и без амбиција великих.
Ал' увек кад би све душе занемеле,
са тих, немирних, усана мојих,

полетела би непослушна реч која...
Можда јестe и што кажу - Уличар, ето, то си!
Дангубник ван сваког строја...
Узалуд, узалуд ти трзаји сви! Док си

радо виђен гост међ коцкарима. -
Можда, можда јесте. Ал' имам један ретак дар,
и због њега бићу само један међу многима -
Ја бих без повода да страдам - ето, за то сам кадар!


СВЕ ЗАУДАРА НА ГЛАД

Џаба сам вик'о,
Слао упозорења разна.
На секунд, ни толико!
Свака тиква ко празна,
јер ја сам нико.

Затим уз'о, те слик'о.
Ал' што би ко поглед да баци?
Зашто би ико шта рек'о?
Кад то све јунаци,
а ја нико.

Зашто би у то -
да све заудара на глад! -
Поверов'о неко?
У то, што пева песник млад;
у то, што прича неки нико.

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #50 poslato: 25.01.2010. 09:38 »
СЛАСТ

Ветар ти разноси лишће,
инсекти кору глубе.
Свакојак кер сикће,
и на тебе оштри зубе.
Успе се и балавац који,
да види совино гнездо,
где му воља ту стоји,
па крши грање неопрезно.

А овде, крај стазе,
куд залазе твоје избочине,
потежу ниткови перорезе,
да се, одвећ из даљине,
уочи, каљаво, име њихово.
И љубавни несретник неки,
слабе стихове је склеп'о,
ту, на кожи твојој, на кори.

Тешке су и твоје зиме
самотне! Гризе студен,
гризе сакривено семе...
А, џемпер вунен,
да ти "греје" голо грање,
исплеле - мећаве ледене.
Тужна ти слика, и стање:
све ствари на себе сведене.

Ал' на пролет сваку,
млади Храсте,
уз тајну неку,
све озелени, зарасте.
И опет, теби само,
знана та сласт
(зар је мало?) -
себи бити и земља и власт!

Van mreže Ljubica

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 23
  • Pol: Žena
  • gubi vreme.
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #51 poslato: 12.02.2010. 16:49 »
Aleksandre, a zashto nisi sam na pochetku objavio ovde svoje pesme?
Lazhna skromnost neka, a?
More, za batine si.

Shta ja mislim to znash, a da si duzhan slatkishe i dalje, duzhan si :D

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #52 poslato: 13.02.2010. 00:51 »
Skromnost nije lazna...  :) A, za batine sam vrlo i veoma...  :D

Pa, kako umes da me podsetis - tako ces i da ih jedes!  :rofl:

Evo u tvoju cast "novajlijo", kaci se jos jedna 'sma:


САВЕТ

Не веруј, створе наивни!
Неминовно је ex nihilo.
Опили те утилитари
нечим што је већ било.

У основи свега, сила је. Прихвати.
То нису једном рушени снови!
Јер, хлеб ти неће дати
поредак: ни стари ни нови.


мање познати појам:

ex nihilo - ништа ново не настаје из ничег; ново се рађа из старог


Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #53 poslato: 18.02.2010. 15:11 »

КАД ТАД

Кад ноћ дан завије,
и сећања дођу непозвана;
кад туга за срећу залије,
сва надања биће опозвана.
Месец постаће мање жут,
наступиће жаљење велико:
- Јер, за све има први пут,
и само толико... -
Засрљаћеш тада,
да оставиш траг још који,
а касно је, већ и сада,
бледе сви трагови твоји.
Туговаћеш беспомоћно, гласно:
- Та, и то што руше
име је носило...
Ах, сећања, отрови душе!
Јалово је што је од вас расло. -
Кад нова болест крене да мори,
твоја биће ко и сам чевек стара.
Тад, чућеш глас што тихо збори:
- Мреш, мреш и ти од заборава. -

А, кад осване дан нови,
с њим освануће и ново сазнање:
- Близу смрти могу стајати и снови,
јер живот није мировање! -
Ноћ та, остаће само страх људски, један.
Од премора крај пута, у хлад, ћеш лећи:
- Ето, сваки живот је вредан,
макар био и живот псећи. -

Van mreže marince

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 724
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #54 poslato: 18.02.2010. 15:31 »
ФИКЦИЈА


Ту, где се последња улична светиљка пали,
Где ноћ постаје пуста, свежа и тесна,
Где су се најлепши стихови моје самоће дали,
Поново се појави ти, али не ко девојка већ ко жена...

Плаву косу твоју, заменила смеђа; бело лице твоје, таман тен;
Меку, гипку кожу, чврста нека; само очи и глас остаху исти.
Да ли си то заиста била ти? Или то беше само твоја сен
Што ме убедљиво грлише, што ми шапуташе, што ми ум помути?

Али чим се први јутарњи зрак одби о врхове планина;
Кад светиљка која се последња пали, а прва гасне, утихну;
Ти се окрену и погледа ме насмејана!
И поново, по ко зна који пут, бех на почетку...


prelepa pesma...

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #55 poslato: 13.03.2010. 23:09 »
prelepa pesma...

Hvala puno, Marince!  :dancing:

Evo, drugari, stize jos jedna tura  :) :


НЕМОЋНА ПЕСМА

Ево, и она се сахранити може.
Клипна чељуст похлепно је гута.
А, живот нам је дала безброј пута.

Увек беше неуморно родна,
крај строја мука и последица,
та наша, често кобна, црница.

Мирис познат. Тамјан.
Уплакани старац служи опело.
Умрло је још једно село.


С прозора путничког воза

Шине храмљу неме,
мислима у неком рату.
Багрем бели још у цвату,
за њима старима вене.

Јад расејан, сив дан буди.
Јадикују напуштене чесме:
људи постадоше песме;
песме постадоше људи.

О кућама ти виси засушена лоза.
- Србијо уморна, снуј младалачки! -
Старост и штап просјачки,
видети се с прозора путничког воза.

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #56 poslato: 10.05.2010. 17:46 »
ДЕСИЛО СЕ (НИ)ЈЕДНОМ

Било нас је много, много нас као један.
Било нас је много, па (ни)један као много нас.

Тај (ни)један, с тобом у твојим ципелама стоји.
Онај (ни)један, што је давно од једног убијен;
и још неких, што због једног убише много нас.

Исти (ни)један, васкрс'о је у много нас.
Много нас ударисмо на тираног једног.
Из много нас издвојило се неколико.
Неколико обмануше и тираног једног и много нас.

Било нас је много, много нас као (ни)један.
Идаље нас је много, само (ни)један не верује у много нас.


ПРИЈАТЕЉУ

Завеса ноћна спустила се неприметно,
особено једном мартовском дану.
С њом увукло се и нешто сетно
у том студентском стану.

Амбис тишине бивао је све дубљи.
Оклевао сам, а није смело потрајати дуже.
Некако, отргох се претпоставци, слутњи,
па изустих - Шта те то мучи, друже? -

"Идаље к'о да корак тај лаки
покрај свог тешког чујем,
и глас онај, анђеоски, меки...
Више не живим, већ снујем;

Више и не мислим, те похлепно
проживљено будим. Али, пријатељу,
не причам ја о љубави болно!
Причам теби о себи за Њу...

Акорд сваки сад меланхолично
звучи... Добро људско у пријатељству
се испољава, полако, периодично.
Било би лако да, к'о све, не тражи жтрву.

Ноћас клонуо сам, пријатељу мој.
Колико смо само сами на овоме свету?
Ах, колико?... Сећања! Подмуко је то спој
кад упомоћ призову сету...

Унакрсном паљбом, пријатељу, засутисмо.
Непостоје дани бели и дани црни!
Истина је то нас привољених на дно.
Само - Kо ми чува Прамен црвени? -"


* * *

Донела је ноћ заједно с песмом,
или је, пак, сама песма била...
Вешто тад заиграх с несном,
док ме у кораку пратила та вила.

У животу растанака је много.
И тај у број много је стао.
Није ми преостало друго,
но да волим стих што је заостао.

Кад не беше више виле, беше јада.
Постадоше они моје верне музе.
А, тешко је запевати, чак и сада,
крај рана што сузе.

Повикаше – Разјарићеш суверена;
Обиће ти се о главу та свеска! –
Вичу и сада – Реч ти неодмерена;
Песма сеоска. –

Зар сам свет свеском увредио?
Упитавши кад је то данас зима;
да ли се човек с природ завадио;
рекавши да и кер нека права има.

Ту битку моју, са гладном свеском,
спис земаљски не може да спречи;
То што: „под капом небеском,
је просим за речи...“


У ЛЕТУ

Песмом сам јевтино излагао себе.
Те речи, зар су уистини сени моје?
Те речи, што недужне тужно стоје.
Душа ми од кајања, од беса, зебе.

Подмукло, вир трена увукао ме.
Заробљено загубљен ја стојим,
као роб - не жив, убијен стојим! -
у нечему чему не знам име.

Самоћа о камење разбијена, крвари.
Погрешну сте крв пролили, варвари!
И не осетих вас, кад пуче ми теме.

Остављам вољу на уличном светлу,
јер има нас несретних, чак и у лету:
- Песником не зовите ме! -


* * *

Стар си, непријатељу.
Бајонет ти отежано дише;
у ноћи не сналазиш се више;
жељу препојио си крвљу.

Чак су ти и лаже старе.
Зато запуши: не уши, већ душу!
Док твој глас диже прашину,
мој подиже вале.


О ПУТУ

‘Мре пут тај, брате, али не кад и ми.
Да не срећемо само слике и статуе,
већ одавно, истину знали би сви:
- Путеви ниси властите креатуре! -
Наш није само наш, и њихов само њин,
јер нит себе равња, нит себи прави међе.
Како, сад, измирити се с тим,
кад – Биће више уз покрајак стоји,
него што етапа пређе. –
Глув је, нем, и непокретан цео.
Ту је нерешиво још питање једно:
зашто му не можемо откинути,
украсти, за себе задржати део?
Али – док тајне не постану истине;
док све зали не исчезну у тами;
док пустиње не постану пучине –
добро је знати да – Не путујемо сами. –

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #57 poslato: 30.06.2010. 08:02 »
СУСРЕТ

Корак гура дане у неповрат.
Кад строј мука у реч стане,
најстарија мис'о задаће мат,
а врлине твоје постајаће мане.

У теби, пакао ствараће се полако.
Ломећи гране хоризонта тихо,
увидећеш да надати се није лако,
јер у сусрет ти долази нико.

Ушушкавајући сутоне и будећи јутра,
твој корак биваће све тиши...
Можда ноћас, а можда и сутра,
рећи ћеш себи - Седи и пиши. -

* * *

Колико смо пута над собом затварали очи?
Чекајући рађање Сунца са супротне стране.
И зашто, зашто, ма у чему душа да крочи,
лаж свагда носи лик жене?...

У питањима тим живот може проћи,
као што је, ево, младост једна прошла,
чекајући неку срећу из дубине ноћи,
која је, ено, другоме пошла.

Разумите, не рушим чаше ја због тога,
само за глупана је то губитак!
Већ због безначајног имена свога,
и што ме убило ништа, а не метак.

Ево, три године већ има
од кад сам дошао код вас, да просим.
Сећате се, била ја зима:
ви улглађени, а ја бос мокар папир носим.

Испружих отворен длан
за све што на свету ходи и дише.
Рекосте - Длан чист а умазан -
не видех да се ко смејао јаче и више.

А, сад, молите као човек човека:
шта то велико дознах путујући пешке?
Али од мене нећете чути довека,
да су: људске приче лепе колико и тешке.

И разумите, не споменух жену
да је блатим - Да није њених суза
опроштајних: не би било дела на свету -

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #58 poslato: 13.07.2010. 02:27 »
Ova je isla za nesega velikog Baju.  :)

ХУМАНИСТИ

Има у нас људи ствар једна,
као предана некој тами, сили,
није чудна ни спомена вредна:
Хуманост нама се не мили.

Време љагати је пријатније,
у њему никли су ти дани...
А, зар није далеко човечније
рећи: доста, полако, стани?

Авај, још колико труда треба
за просто примитивно сазнање:
И други живи од воде и хлеба!
Није у отимању радовање.

Не, не одустајем ја, пријатељу!
Само ме тешка недоумица узела:
за кога? Људи се на прсте могу
избројати, остало злоба похарала.

У муци овој дуже си, зато питам.
Признајем, једне ствари се бојим:
да нисам већ рекао све што имам?

Мислих даље, па ми памет
на питањима опет стала:
је л' то награда ил' намет?
Је л' изустише, барем, хвала?

У шта прав да се узда? У шта звер?
Да неће можда у курвештију - реч;
или себе кога више и не зна... Јер,
лаж се овде лучи ко матични млеч.

Љубав! А, шта с њом и шта о њој?
Све је затровано, а она је отровна била;
све је, у нашим очима, пријатељу мој,
кобно, али она је најкобнија...

Елегије су наше плачне жеље постале,
небројано пута стрељане од исте елите,
а немасмо да приуштимо чисте постеље,
јер свагда: једни ће у одела, други у рите.

Ваздан смо викали, молили, кумили,
и потом оглувели од сопствене буке.
Видим сада, пошто смо се урушили:
нису се уопште морале вређати руке.

Свеједно, даћу свој суд, нећу крити:
хуманост је храброст део себе дати,
дати и за тим ни на трен не жалити.
Али залуд је више причати, мерити,

Кројити - кварно је у нас проклијало семе.
Постали смо, најгоре, мисли које се крећу,
И ма колико њих пало на колена или теме,
ја даље потписивати обмане - Не, нећу! -

Обрадује ме кад густа решетка
што је тих година излио дечак тај;
Обрадује ме још стара загонетка:
тражили смо почетак, а добили крај?

Мислих, па ми мука на крају песме стала,
ако већ нисам, и ако други нису,
нека ти песма, пријатељу, каже хвала!

Van mreže Aleksandar Kitanovic

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 253
  • Pol: Muškarac
  • pa, sad...
    • Pogledaj profil
Odg: ??????? ????
« Odgovor #59 poslato: 22.05.2015. 15:22 »
Ред је да најаву оставим овде где је све и почело...

Позивамо вас на промоцију збирке песама и кратких прича "Просјак", аутора Китановић Александра, у издању Студентског културног центра Ниш, 26. маја од 20 сати у дворишту зграде Универзитета у Нишу (Бановина), улица Шуматовачка.


О књизи говоре:
рецезент Биљана Станојевић, књижевник
аутор Александар Китановић
Милица Вучковић, књижевни критичар
Емилија Николић, песник



Приход од продаје књиге намењен је за помоћ браћи Коцић: http://www.brotherskocic-needhelp.com/
(Промотивна цена књиге: 200 динара)