... četvrti deo... XCII

Kao ptica, koja pokuašava da leti unatraške.
I kao kamen, koji se muči da padne uvis.

Kao more, koje potajno veruje da će se razliti
u pritoke. Ili pepeo, koji proba

da na sve načine postane jara,
ili bar jezičak plamena, bar nekakva toplina.

Kao riba, koja bi ponovo da bude ikra.
Kao slonova kost, metali, sedef ili drvo,

koji bi ponovo da su bića. Kao rastanak
koji zamišlja da je susret. Eto, tako

ulazi budućnost u mene, i ne sluteći da sam
baš maločas nadživeo sve njene daleke potomke.

Poslato: 13.06.2008. 10:15

---

PETI DEO

XCVII

Nedostaje mi jedno ogromno parče večnosti,
koje sam budan prevalio, ne sećam se kako.

Ako ne tražim nevolju,
nevolja mene traži.

Ako me nevolja ne nađe,
ja nabasam na nju.

KAD GOD SE MOŽE BIRATI STAZA NEKAKVE DOVRŠENOSTI,
JA SE UPUTIM PRAVCEM KOJI JE SAV U ČVOROVIMA.

...



Poslato: 13.06.2008. 10:18

---

CIII

Kad bih govorio sa svojim osećanjima,
a ne sa čulima,

verovatno bih dobio potpuno drukčiju predstavu
o krajnje nepriličnom položaju u kome se nalazim.

Ali to ne bi bilo moje mišljenje,
nego mišljenje mojih osećanja,

Moj stav o telu nije stav moga tela,
Moj stav o duhu nije stav moga duha.

Moj stav o svesti nije stav moje svesti.
Moj stav o razumu nije stav moga razuma.

Posle mene ne ostaje ni leš ni duša.
Ostajem samo ja. A JA SAM PORUKA ŽIVOTA.

ROMANSA NA ZAVRŠETKU

XXIII

Odaću vam jednu tajnu:
sećam se male neprijatnosti o martu (maju).

Vetrovi su se jedne noći,
četrnaeste (trinaeste) po redu,
lepljivo parili među granjem.

A zvezde,
očerupane neudate vrane,
bile su crveno zgranute,
zagrcnute od stida,
skamenjene u letu.

Bila je trideset druga (osamdeset sedma).

Moj otac je sa juga
došao da zbog mene
izmeni jednom svetu
u srcu i u mozgu
magnetsko polje ljubavi
i geografsku kartu.

Da digne bar jednu planinu,
ogromnu,
svu u zlatu
i da podari sunca
starom panonskom blatu.

I zrelo zrnevlje neba
jednom ženstvenom suncokretu.

XXIV

To je žalosna priča.
Oca sam nehotice obmanuo.

U dušu mi je kanuo
učenje kako se prašta,
svejedno što usijane eksere
nosimo u sećanju do smrti.

Njemu uopšte nije smetalo
u ime svetog humanizma
da opečeni tumaramo
preko groblja i bašta
rame uz rame,
poduprti.

Meni je opako zasmetalo,
u ime istog humanizma,
da me razdiru vuci.

Ja imam nešto od iskona.

To je sva moja božanska revolucija
i moja paganska ikona.

Ucrtao sam noktom
u svoje obraze reku
koja je iščašila tok i
popljuvala penom obale
stare i krastave.

Na lomači sam spalio
mider za iskrivljenje
kičmenog stuba.

Jedini iz te časne loze,
pijan od mladosti i nervoze,
jedini iz tog prezimena
pogrešio sam korak
kad su najgromkije svirali
nekakve trezvene marševe.

I raširio okrvavljene čaršave i zastave.

I odljuljao se preko preostale nežnosti
na kramponima sopstvenih izbijenih zuba.

XXV

To je žalosna priča.

Jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je na fresci svog života
kao poklon belom svetu.

A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam očerupana
i zamišljena ptica.

Ptica sa krilima u suncu.
Ptica u večnom pubertetu.

Da,
to je vrlo žalosna priča.
I majku sam, nehotice, degradirao.

A neprijatno je svima
kad bogovi baš tako promaše,
jer, kažu, retko se rode.

Ja sam, umesto svega,
svojim rumenim kljunom
nešto lepršavo odsvirao.

I kad je bilo najlepše,
uspeo sam da odem.

XXVI

Imao sam i nekoliko želja,
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava,

samo od nerava,

da li ću ih zavrnuti na vreme
ili ću namerno malo kasniti.

A to,
što sam pretio javno
da na kraju nameravam
da održim veliki proces
na kojem ću sebe objasniti,

valjda ne uzimate za ozbiljno?
Kako sebe objasniti?

Imao sam tih nekoliko želja
i zbog njih ko zna šta izgubio.

Naravno,
zbog takvih stvari,
ne treba sebi plakati tajno u rukav.
Nisam ja postao smeće.

Lupao sam se od zanosa
do zanosa.
Pa šta?
Bar sam se do krvi naljubio,

praveći se da ne vidim
kako mi drugi razvlači
moje jedino životno preduzeće.

XXVI

Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali,
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice,
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
to vas uveravam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo!

POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA

VI

Posle mene slobodno dišite
i vi, sa rukama od crepa,
i vi, sa rukama od kolača.

I prelamajte se u milion nijansi,
od crne do bele,
i od bele do crne -
NIKADA ME NEĆETE STIĆI,
JER SAM BIO DRUGAČIJA PRIZMA.

- I budi dovoljno oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto, Sanjaru nad sanjarima!

Eto, da završim Krug... Na ovoj temi...