"Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izađe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.
__________

Možda nikada niko nije uspeo da te želi ovako
kao ja nocas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šuštavi glas…

Sa nosom dečački zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi, kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
Zvezde
i Ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.
________

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

A o meni ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.
Ja sam rođendan slona,
i smrt mrava,
na istoj slamarici.
Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.
Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.
Sanjam te sa tugom, noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku...

Sad više ništa nemam.
Samo ovo srce,
ogromno,
gadno,
i gladno.
Ovo je rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.
Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune moga pijanstva.

Tebe, zaista, niko nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

''Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.''

''Neki se vlažni poljupci,
koji te nisu dodirnuli,
na usi sanjivo suše.''

(Prva ljubav)

''Osećam ukus
osmeha tvog na usni.

(Uspomena)

Postoji trojica pisaca koja će da me ubiju.
I još nekoliko njih što će da skupljaju mene, raspadnutu...

''Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće. ''

''Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.''

Ovde sam se pronašla...

@Spartak,
Ode ti... ne stigoh da ti kažem da ću da vidim ono za (čika) Miku... upisala sam te u podsetniik...
Posle ponedeljka...

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, Visočanstvo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao.
I kad je u svet trebalo
zbog tebe nisam se micao.

Nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor,
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešavao.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…"
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj...

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Najlpeša "dečja" pesma...



Ne bojim se ja zuba - ujedu za trenutak... Usne - za ceo život...

''Danima uhodim ptice. Od njih učim da letim.
Učim kako se biva rođak sa vetrom.

Polako gubim prošlost. Prestajem da se sećam
odakle sam to došao.

Baveći se igrarijom odvajanja prostora od prostora,
uskoro neću znati da li sam i sasvim tu.

Ovakvi brzopleti sistemi kao čovek,
upozoravaju sasvim ozbiljno.

Došlo je, čini mi se, vreme
da se uputim u krilatost,

i da usanama dotaknem
opnu između kraja i početka.''

Savršenstvo vatre, prvi deo, VIII

Poslato: 29.04.2008. 13:10

---

'''Seobe. Bogovi. Klanice. Misterije. I dogme.
Žestoka očišćenja strasti. Patriotizam. Povest.

Sve ima drukčiju meru uma
kad se gleda iz udaljenih prostora.

I tamo, u tim prostorima, sve je drukčije kad se
gleda sa ove vaše zvezde.

TEK ONAJ KO SAGLEDAVA U OBA PRAVCA,
SME DA POMISLI DA JE SVEDOK.

To nazivamo razvijanjem sposobnosti
da se ostane nepristrasan.

To nazivamo otvaranjem već širom otvorenog
i prevođenjem sebe sa svog jezika na svoj jezik.''

... S A V R Š E N S T V O, prvi deo, XVII

''Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.''

''Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema maloga rata niti maloga poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.''

''Sve se može naučiti iz knjiga. osim četiri stvari. Osim VRLINE NADANJA, VEŠTINE VEROVANJA, VIZIONARSTVA BUDUĆNOSTI i UMETNOSTI STRPLJENJA.''

''To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego njihova beskonačnost. Neki to zovu: san.''

Ja sam fascinirana pticama, pa i svim stihovima u kojima se pominju...

Savršenstvo vatre, drugi deo, XLIII

Ptice, nebeski nomadi, gospodari težine,
veliki mađioničari, oslonjeni o ništa i o prazno,

moji drhtavi rođaci od perja, vilenjaci
što ispod pazuha nosite odmotano nebo,

jahači drzovito bespolnog
i krotitelji divljih zabluda varljive istine,

ima li jačeg od žumanca i semenke,
od zametka, od novorođenog, od mekog?

...

Poslato: 18.05.2008. 21:29

---

Drugi deo, XLV

Znam ja da nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost,
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram, koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona, koju varaju da je boja,

da sam boja, kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao, koji, na kraju, ne zna se šta je.

...

O, ptice, mi smo ta krila dali vama nekada.
Po zajedničkim kricima se poznaje srodstvo.
Zbog vas sada puzimo i takmičimo se u gmizanju sa zmijama.
O, ptice, nekada su i zmije imale krila i bili zmajevi.
I vama su ih darovale. Sad ni zmajevi zemlje i mora nemaju krila.

O, ptice, ne biti brzoplet, izgleda, najveća je brzina!

Rasecam, polako, šavove zašivenih trepavica, i nemir neki hvata mi se po mrežnjačama, ne kao vid, već kao varnice ožedneloga kamena, kao inje okorele zemlje i kao rđa izgladnelih voda... A pokoja reč, slična molitvi neotvorenog jajeta orla, lutke najboljeg leptira, reč vatrometa ikre... Namotava se na presno klube mog iskraćalog krvotoka, oparanog posle neuke upotrebe tek presvučene kože pozlaćenog dečaštva...


Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu.
Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru.
Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi.
Znači da ja nemam drugog zavičaja - sem sebe!

Vatra... savršena...

Deo: četvrti...

LXXXVIII

Odgonetanje stvari nije uvek i odgovor.
I to je dobro. Jer pitanje je brže od odgovora

iako potiče iz njega. A tek sumnja?
Zar nije nemir brži i od podozrivosti?

Čežnja za stvaranjem daje brzinu nemiru.
I to je dobro. Čula

prethode čežnji. Vrlina prethodi osećajnom.
Radoznalost je brža i od vrline.

Svetlost je hitrija od radoznalosti.
Prostiru prestižu svetlost.

Pomisao je brža i od prostora. Već ih čeka.
Treba mi, dakle, nešto brže nego i sama svest.

Poslato: 30.05.2008. 22:52

---

LXXXIX

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
onda to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

SVE IMA SVOJ STVARALAČKI SJAJ I KREPOST.
SVE IMA ETIKU SOPSTVENE PRIRODE.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano, posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.