''Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.
Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.
Možda to znači postići
ono što ne može svako:
da život ne bira nas,
već mi njega biramo.''

''Ničega se ne bojim.
Ničega, osim već poznatog.''

''Ne sanjamo svi jednako
i to nikome ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni...''

''... Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
...
Ne može se voleti prvi put u ovoj večnosti.''

''Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje je presuda. Pamćenje je progonstvo.
Ništa ne umem da tvrdim, jer još ne umem da verujem.
A kako mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo.
Umeti, tek to je proročansto.''

''Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj nemoći.
Jer zašto na njih ne naiđu oni koji ih ne vide.
Ili ih vide, a preziru?''

''Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim.
Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom.
Biti podnožje planine a osećati se vrhom.
Videti mnogo dublje od sopstvenog vida.
I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha.
I doticati praktičnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati.''

''Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana.
Ujedu za trenutak. Usne - za ceo život.''

''Sve se može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva bduućnosti i umetnosti strpljenja.''

Eh, da nema ovoga, čime bih mogla pribeći kad me sve na jedan večno kratak tren savlada...
Šta bi bilo sa čovečanstvom da nema čarolije i snage reči, gde je lepota ako nije u književnosti...
Jedino muzici priznajem prednost... Ona može da izrazi emociju i onda kada reči oneme...

Kako bi svet bio jadan, pustinja bez svetla i izvora, da je sačinjen samo od Toma i Borisa i (među)državnih politika i privatizacija...

... jedna od meni dragih... najdražih...

Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao,
al nekom sutra svane
al nekom neće ni da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo,
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,
i bude najcrnje veče,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važnije je i ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva,
i ima,
umeti da niko ne zna
bar komadić tog nečeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

Tako će tvoj vek biti
manje plesnim i zao.
Sa manje briga,
samoće,
plača,
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

Anticeva poezija je neiscrna riznica istine, zavijene u sarenilo najlepsih reci. Citajuci naglas njegove stihove, sva njihova lepota se kao karamela topi u ustima onog ko ih izgovara.
Licno, Antic mi je uvek bio velika inspiracija. Pomogao mi je mnogo puta da sagledam na pravi nacin ono sto se oko mene desava i prebrodim bure svoje rane mladosti, dok sam se jos uvek upoznavala sa svetom oko sebe i ljudima koji ga sacinjavaju i ... ljubavlju koja se u meni, tada, davno, rodila.

Bukvar

Svoju snagu i moc izmerices po tome koliko si u stanju da izdrzis samocu.
Dzinovske ribe plivaju usamljene. Sitne i zbunjene sabiraju se u jata.
Orao nema potrebe da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Seme najveceg drveca bira cistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlaci se u prasume.
Svoju snagu prepoznaces po tome koliko si u stanju da prebrodis trenutak. Jer trenutak je tezi, duzi i stasniji od vremena i od vecnosti

 ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

XXII, Neregrutovani heroj

Nek za mnom,
kao slučajno,
mahnu zelene ruke granja.

Nek pljušte na mene svetovi.

Ja sam najbistrije uman
gde sam najmutnije nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari
običnim gestovima.
Raziđimo se bez osvrtanja.

Dišimo kao voda,
dišimo kao cvetovi
i kao praskozorja što se gnezde
odmah tu,
iz prvih šuma.

Besmrtna pesma



Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.
 

Ne znam da li ste znali, ali je Antić bio veliki boem, pravi romantičar, pesnik kojem bi pre odgovaralo da bude rođen u XVIII/XIX veku koji je obeležio taj talas sentimentalne refleksije, ali eto usuda: živeo je u XX veku, kada je postojala tendencija u književnosti da se piše u kratkoj formi, fragmentarno.

A onda Antić dođe kao neka vrsta negatora, buntovnika koji nije pokleknuo pred tim normama... kritika je u početku bila skeptična prema njemu... (kao prema Disu)

Zbog njegovog ''poštovanja'' sažetosti u poetskom izrazu, često kažu da je on bio ''pesnik poema'', a ne ''pesnik pesama''...
Najbolji njegov spev ''Savršenstvo vatre'' sadrži 40 000 stihova! (oko 240 pesama)

Pored ove poeme, preporučila bih za čitanje i ciklus pesama ''Parafraze'', koji zvuči... pa... egzotično... ako je to neki prikladan izraz za ono što je u meni taj ciklus izazvao...

Antić je imao tu naviku (običaj) da menja vlastite knjige. Često je pesme iz jedne prebacivao u drugu zbirku.
Verovatno da je otežao posao ljudima koji su želeli da skupe i objave celokupan njegov opus, koji danas sadrži oko 15 (ili tačno 15) knjiga, a najbolje je kupiti ih u izdavačkoj kući ''Prometej''.

Meni je lično vrlo interesantan jedan od naslova - ''Izdajstvo lirike''- pitam se ko je tu koga izdao: on liriku, ili ona njega...

I najzad: Antićev stav prema Bogu.
Ako bih tako smela da kažem, nije mi on ostavljao utisak pobožnog čoveka. Naprotiv. Ali ne ni ateiste.
Za njega je gospodar sveta Ljubav. Čovečanstvo je njegova religija.
Njegova orijentacija ka Kosmosu i Beskraju je iznad svake sputavajuće zemaljske vere.

Postoji jedna njegova misao, koja mi se veoma sviđa, a koja kaže:

''Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.''