collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.238
  • stats Ukupno poruka: 152.069
  • stats Ukupno tema: 10.583
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: Lepe, kratke i pou?ne pri?e  (Pročitano 142350 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #60 poslato: 29.10.2009. 11:50 »
Fantastično... U srce me je dirnulo  :appl:

Van mreže ZvoncicaNis

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 203
  • Pol: Žena
  • ...the sound of your heart beating...next to mine...
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #61 poslato: 29.10.2009. 13:17 »
        11 ljudi visi na sajli helikoptera: 10 miškaraca i jedna žena. Pošto sajla nije dovoljno jaka da izdrži 11 ljudi jedna osoba mora da odustane i skoči, jer će u protivnom svi da nastradaju. Niko nije hteo da se žrtvuje, sve dok nije jedina žena održala potresan govor i dobrovoljno se prijavila, jer su žene naviknute na ćrtvu, sve za muža i dete, žrtvuju se ceo život i ne dobijaju ništa za uzvrat... Kada je završila sa govorom, svi muškarci krenu da aplaudiraju...

Poenta: Nikad ne podcenjuj žensku pamet.
____________________________________________________________________________________________

        Grupa žena i grupa muškaraca voze se vozom na sastanak. Svaki muškarac ima kartu ali cela grupa žena ima samo jednu kartu. Muškarci klimaju nezadovoljno glavama, priželjkujući da arogantne žene budu uhvaćene u prevari. Odjednom jedna od žena uzvike: "Dolazi kondukter!" Sve žene ustanu i naguraju se u WC. Kondukter prekotroliše karte muškarcima a kad je video da je WC zauzet, pokuca na vrata i zamoli za katru na pregled. Jedna od žena gurne kartu ispod vrata WC-a i kondukter zadovoljno ode. U povratku muškarci se odluče za isti štos. Kupe jednu kartu za celu grupu i ostanu začuđeni kada su videli da ovaj put žene nemaju nijednu kartu. U jednom trenutku jedna od žena vikne: "Dolazi kondukter!" Tada se svi muškarci sjure u jedan od WC-a i zatvore vrata. Žene ostanu malo zatečena na putu ka drugom WC-u. Pre nego što zadnja od njih uđe u WC, pokuca na vrata WC-a gde su bili muškarci i vikne: "Karte molim!"

Poenta: Muškarci rado koriste ženske metode ali ih ne razumeju.

Van mreže nedelja20

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 12
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #62 poslato: 28.11.2009. 15:11 »
NEIZVEDENA PRIREDBA

               Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".

   Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira.

   Drugi gavran stoji pod drvetom i igra lisicu. On govori:

   - Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde zapevaj neku pesmu!

   I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče sira, nego da ga pojede onaj dole. I gavran

 pojede parče sira.

   Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede

 trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su pojeli po parče sira.

   Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:

   - Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.

          
DRAGAN LUKIĆ
« Poslednja izmena: 28.11.2009. 15:27 nedelja20 »

Van mreže Mixa

  • Moderator
  • Meraklija
  • ***
  • Poruke: 4.556
  • Pol: Muškarac
  • ...sparkling...
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #63 poslato: 28.11.2009. 20:11 »
Taj glumac ima ludog burazera :)
Baš ludog? Ili otkačenog? Lika inače ne poznajem lično, samo pratim šta piše...

Haha, tek sam sad video ovo......a brat mu je teska dijabola! :clap:

Van mreže WebWolf

  • 18 000% Nishlija :)
  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.430
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #64 poslato: 28.11.2009. 20:18 »
Ma dijabola mu nije ravna, znam ga i ja ;) . Lud u definiciji te reci...

Van mreže rockgirl

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 273
  • Pol: Žena
  • SRE?NA I BERI?ETNA 2012. :-)
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #65 poslato: 18.12.2009. 02:42 »
Započevši sliku "Tajna večera", Leonardo da Vinči se suočio sa velikim problemom: trebalo je naslikati Dobro-u Isusovom liku i Zlo-u liku Jude; prijatelja koji  ga za vreme večere odlučuje izdati. Prekinuo je usled posla, dok ne pronađe savršene  modele.
Jednog dana, slušajući crkveni hor, neki mladić mu se učinio stvorenim za lik Hrista. Pozvao ga je u svoj atelje, te izradio niz skica i studija njegovog lica.
Prošle su tri godine. "Tajna večera" bila je gotovo završena-a da Vinči još uvek nije pronašao zadovoljavajući model za Judu. Kardinal, odgovoran za uređenje crkve, počeo ga je pritiskati, tražeći da odmah dovrši fresku.
Nakon dugotrajne potrage, slikar je zapazio nekog prerano ostarelog mladića, u dronjcima, koji je pijan ležao u jarku. Zatražio je od svojih pomoćnika da ga odnesu u crkvu, jer više nije imao vremena da ponovo izradi skice.
Odrpanca su tamo odneli u besvesnom stanju; pomoćnici su ga održavali na nogama, dok je da Vinči preslikavao crte bezbožnosti, greha, sebičnosti, tako izražajne na njegovom licu.
Kad je dovršio, skitnica je-već donekle otrežnjen-otvorio oči i ugledao sliku pred sobom. Sa nevericom i tugom u glasu, izgovorio je: "Pa ja sam već video tu sliku!"
-"Kada?" - upita iznenađeno da Vinči.
-"Ima od tada tri godine, pre nego sam izgubio sve što sam imao. Život mi je tada bio sazdan od snova; pevao sam u crkvenom horu i jedan me je umetnik pozvao da mu poziram za lik Isusa."

          *Znači, Dobro i Zlo imaju isto lice; sve zavisi od toga u kom će nas životnom razdoblju presresti na putu.


                                                     Iz romana "Demon i gospođica Prym" Paula Koelja

Van mreže rockgirl

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 273
  • Pol: Žena
  • SRE?NA I BERI?ETNA 2012. :-)
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #66 poslato: 19.12.2009. 03:03 »
Sada bih da se nadovežem na jednu mudru misao, inače spominjanu već, ovde negde, a koja glasi: "Samo jedan je uzrok sveg zla na zemlji - "Ovo je moje!"

               Inače, reč je o knjizi "Damari" Antoni de Mela

               -Iz dela: SVETOST
               
                                                                               STARICA NA PLAŽI

   Jedna porodica uživala je na plaži. Deca su se kupala u moru i pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj odeći; njena seda i raščupana kosa vijorila se na vetru. Mumlajući nerazumljive reči, sakupljala je nešto iz peska i trpala to u kesu. roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone ove starice. Kada je prošla pored njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav. Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek skuplja komadiće stakla na plaži, da se deca ne bi posekla.

        VASIONA NE ZNA ČAK NI DA POSTOJIŠ! OPUSTU SE!


                                                                               DAMARI U SRCU


     TRAGALAC JE OSETIO SNAŽNO LUPANJE U SVOM SRCU. "KO JE?" UPLAŠENO JE UPITAO. "JA SAM, ISTINA." "NE BUDI SMEŠNA", UZVRATIO JE. "ISTINA GOVORI ĆUTANJEM." I TO JE, NA NJEGOVO VELIKO OLAKŠANJE, UKLONILO ŠUM. ONO ŠTO NIJE ZNAO JE DA SU TI UDARCI, ZAPRAVO DAMARI NJEGOVOG SRCA ISPUNJENOG STRAHOM.




 
"ISTINA KOJA NAS OSLOBAĐA GOTOVO JE UVEK ISTINA KOJU NE ŽELIMO DA ČUJEMO." ZATO, KADA TVRDIMO DA NEŠTO NIJE ISTINA, TO NAJČEŠĆE ZNAČI DA NAM SE NE DOPADA."

              "KADA TVOJE SRCE BUDE INSTINKTIVNO UČESTVOVALO U RADOSTIMA I PATNJI DRUGIH, TADA ĆEŠ ZNATI DA SI SE OSLOBODIO SVOGA "JA" I UŽIVAĆEŠ U ISKUSTVU "JEDINSTVA" SA LJUDSKIM RODOM I NAJZAD ĆEŠ UPOZNATI LJUBAV."

Van mreže rockgirl

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 273
  • Pol: Žena
  • SRE?NA I BERI?ETNA 2012. :-)
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #67 poslato: 21.12.2009. 02:12 »
Vidi se da sam od juče! Ali mislim da ipak na vreme pročitah celokupan Pravilnik. Takođe, za poruku koju sada pišem, znam da joj nije mesto ovde, ali, iskreno ne znam (još uvek) gde joj jeste mesto! U svakom slučaju, radi se o tome da sam prethodnu poruku (doduše delimično) pisala velikim slovima, a pisala sam je naprosto zato što nisam znala za ovu odrednicu Pravilnika, a bilo je iz najboljih namera i zato što mi je ta pričica odavno prirasla za srce. Molim nadležne da se pobrinu za ovo, a ja se još jednom iskreno izvinjavam za načinjenu grešku i trudiću se da je ubuduće više ne ponovim. Unapred se zahvaljujem na razumevanju!

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.466
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #68 poslato: 21.12.2009. 02:49 »
Nema problema, bitno da si uocila gresku. ;)

Van mreže rockgirl

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 273
  • Pol: Žena
  • SRE?NA I BERI?ETNA 2012. :-)
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #69 poslato: 22.12.2009. 01:10 »
O. K. Hvala ti!  :)

Van mreže Todor2

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 607
  • Pol: Muškarac
  • kad hoće, hoće .... a kad neće ....
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #70 poslato: 28.01.2010. 12:03 »
         Washington DC,

        Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
 
        Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
        Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.
          3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.
       
        4 minute kasnije:
        Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.
       
        6 minuta kasnije:
        Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.
       
        10 minuta kasnije:
        3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.
       
        45 minute kasnije:
        Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno $32.
       
        1 sat kasnije:
        Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje. Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.
       
        Prava istina:
        Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista. Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.
       
        Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.
        Postavlja se pitanje: "Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu? Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu? Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?"     

Van mreže ana.mi

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 731
  • Pol: Žena
  • haha
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #71 poslato: 28.01.2010. 12:24 »
Da, da, ranije sam vec procitala ovu pricu.Zaista je dobra.Ako se ne varam rec je o knjizi "Melem za dusu".Ljudi jednostavno ne primecuju i ne odobravaju neke stvari ukoliko im nije servirano na tacni.

Van mreže marince

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 724
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #72 poslato: 28.01.2010. 14:02 »
Kakvi su muškarci?



Jedan čovek je odlučio da se ženi. Mogao je da bira između tri slične kandidatkinje. Odluči da pokloni svakoj po 5.000 dolara i pričeka da vidi šta će one učiniti s tim novcem. Prva ode u salon za ulepšavanje. Sredila je kosu, telo, našminkala se, doterala, kupila novu odeću i sredila se za njega.
 

Rekla mu je da je sve to učinila da bi mu bila što privlačnija jer ga jako voli. Čovek je bio impresioniran. Druga žena je otišla u radnju i kupila čoveku poklone: štapove za golf, neke nove dodatke za kompjuter, skupu odeću. Dala mu je poklone i rekla da je potrošila sav novac na njega jer ga jako voli. Ponovo je bio impresioniran. Treća žena je uložila novac na berzi.
Zaradila je nekoliko puta više nego je uložila. Vratila mu je 5.000 dolara, a ostalo stavila na zajednički račun. Rekla je da želi da ulaže u njihovu budućnost jer ga jako voli. Naravno, bio je impresioniran. Dugo je razmišljao o novcu, ženama, o tome šta su one učinile s novcem, i onda je odlučio. Oženio se onom koja je imala najveće grudi. Takvi su muškarci.

POUKA

Danas se u svetu potroši vise novca na povećanje grudi i vijagru nego na razvoj lečenja od Alchajmerove bolesti. To znači da će 2040.g. postojati široka populacija starijih žena sa velikim grudima koje prkose gravitaciji, i čvrstom erekcijom koji neće imati pojma šta da tada urade s tim.

Van mreže kuglager

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 405
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #73 poslato: 04.02.2010. 10:29 »
Život kao šalica kave
Najsretniji ljudi nemaju sve najbolje, već izvuku najbolje od svega. Upadnete li u vrtlog stresa i nezadovoljstva, izvucite priču o šalicama. Živite jednostavno. Govorite ljubazno. Volite velikodušno.

Grupa bivših studenata, sada već uspješnih poslovnih ljudi, okupila se kako bi posjetili jednog starog profesora s faksa. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u obitelji i na svakom životnom koraku.

 

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i suosjećanjem. "Čini mi se da vam treba šalica dobre kave", rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio s velikim loncem iz kojeg se pušila kava i cijelim asortimanom šalica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnatih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupocjeno, kao da su stigle s dvora posljednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrhane i polupane...

"Poslužite se."

Mjerkanje tuđe šalice

Kad su svi bivši studenti imali šalicu u ruci, profesor je primijetio: "Lijepe i skupocjene začas su planule." Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šalice. Nastavio je: "Za sebe želite samo najbolje. Što vam je ujedno i izvor stresa."

"A ipak, izgled šalice ne dodaje okusu. Ljepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je uistinu trebala dobra kava, a ne šalica. Ipak ste posegnuli za najboljom… A onda ste nastavili mjerkajući tuđe šalice."

"Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, sjetite se da je kava poput života. A posao, novac i položaj u društvu... - poput šalice. Alati za držati život. Šalica ne definira, niti mijenja kvalitetu života koji živimo."

"Ponekad, koncentrirajući se samo na šalicu, propustimo uživati u kavi. Pijete kavu, a ne šalicu. Najsretniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno. Govore ljubazno. Vole velikodušno."

Van mreže ZvoncicaNis

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 203
  • Pol: Žena
  • ...the sound of your heart beating...next to mine...
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #74 poslato: 09.03.2010. 14:33 »
Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk upita deda:
- Deda, koliko ti imaš godina?
Deda odgovori:
- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcina za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.
O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.
Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.
Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače.
U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i čistoću za svoje muževe.
Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.
Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila beležnica.
Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.
Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!


Van mreže ZvoncicaNis

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 203
  • Pol: Žena
  • ...the sound of your heart beating...next to mine...
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #75 poslato: 07.10.2010. 09:58 »
Krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti.

 Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.

Van mreže dukenukeme

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.872
  • Pol: Muškarac
  • ???? ????p ? ?? ??u???
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #76 poslato: 07.10.2010. 21:00 »
Citat
       Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista. Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.
da su znali zemunci za to ostao bi on bez violinu ;)

Van mreže Alle

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 104
  • Pol: Žena
  • je ..
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #77 poslato: 13.06.2011. 18:31 »
Meni veoma draga..


U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac kog je neizmerno voleo.
 
Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu, a drugu belu i rekao sinu: "Nažalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga.
 
I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu čuvaj, i otvori je kad osetiš da si najsrećniji u životu."
 
Mladić je dostojno ispratio oca, a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice i krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali, nesrećan i beznadan. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio, potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije. Setio se očeve bele kutijice. Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: "I ovo će proći!"
 
Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu. Kroz nekoliko dana provedenih po gradskim trgovima, potražio ga je maleni Kinez i rekao mu da njegovom gospodaru hitno treba pisar, a da je čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše. Dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Svima je izlazio u susret. Gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi. Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo, radio je sve umesto samog gradskog starešine, koji mu je poverio i svoju kćer. Zajedno, u ljubavi, njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno su uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmera.
 
Jednog dana sedeo je na tremu, gledao bezbrižno u daljinu i shvatio da je savršeno srećan. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. I one druge kutijice koju mu je otac na samrti dao.
Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo:
 
"I ovo će proći!"

Van mreže krta

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 2
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #78 poslato: 30.08.2011. 14:03 »
Ручак

Двокрилна врата се творише и у њима се указа мама. Направила је два три корака преко шкрипавог дрвеног пода и стала уз саму ивицу трема. Сунце јој је било право у очи и одмах је натерало да подигне руку и отвореном шаком направи сунцобран. Стаде погледом да претражује двориште небили угледала ћеркицу. Кад схвати да је у дворишту нема она онда и позва: "Лиииза!.." Сачекала је мало, па кад се девојчица не одазва она још гласније позва: "Лиииза. Хајде прекидај с игром, дођи да ручамо... хајде одмах долази, иначе ће се охладити!.." Али Лизе у дворишту не беше што би рекли од детета ни трага ни гласа, као да је у земљу пропало. Само се једна птица цвркутом одазва мами са оближњег дрвета. А и маца Мица као по команди скочи из дремежа са клупе и осетивши мирис који је долазио из кухиње мјаучући провуче се покрај маминих ногу у кућу додирујући је притом уздигнутим репом. Мама се питала где ли је Лиза? А сигурна је била да је ту негде у дворишту, само где? Дакако да је Лиза била у дворишту, само се била сакрила у густо жбуње крај ограде. Шућурена и тиха као уплашени миш није се одазивала мами. Шта ли је могао бити разлог њеној непослушности и неодазову? Па није се јавила из разлога који је само њој добро био познат. Четвртак! -Дан када мама за ручак обавезно готови спанаћ! А Лиза баш не обожава тај зелениш, иако мама тврди да је спанаћ здрав. Да у њему поред толико витамина има доста и гвожђа. Па је онда ради доказа убацивала фору о Попају и спанаћу; како Попајушка после у себе сручене конзерве спанаћа тобоже постаје јак. Јачи и од тате малте не. А њен тата је бре као, као Колос са Родоса... Е баш су ти одрасли паметњаковићи неки, терају децу да једу гвожђе закамуфлирано у спанаћу! Да не верујеш шта је родитељ све у стању да захтева од свог детета само зато што се претерано брине о његовом здрављу! Као спанаћ му јача одбранбени штит од инфекција! Испрва је Лиза у све то мами и веровала и надала се, да ће у спанаћу наћи које зрнце слатког грожђа уместо гвожђа и да ће макар после поједене порције за награду добити тај штит, којим би могла да се штити против "убојитих" стрела у игри каубоја и индијанаца... Ма које грожђе и штитови! Чиста обмана. Превара! Родитељ је "на силу" тера да једе гвожђе. Пфујјј! Лиза данас не жели да једе тај зелениш. Нема шансе! И зато је решила да се не одазове на мамин позив. Остаће овде где је. Ту је баш добро, нико је овде неће тражити. За ово скровиште зна само Лаза, њен старији брат. А он је никада не би одао. И тако она остаде и даље да седи у густом жбуну и да шћућурена кроз лишће посматра као је мајка тражи. Kад је мама ушла назад у кућу Лиза стаде да размишља шта јој је даље чинити. Да остане овде да седи довољно док мама не склони спанаћ са стола или још боље, неко од њених поједе њену порцију. А циљала је на Лазу који је баш много волео да једе - е тако ће урадити, а онда ће се појавити кад ручак буде прошао, кад небуде више претила опасност од спанаћа! Можда ће јој мама онда изнети нешто друго... И тако, време је одмицало, у дворишту се ништа посебно није догађало а Лизи поче полако да постаје досадно у жбуну. Глад се убрзо јави пропраћена све чешћим крчањем црева. Ипак Лиза остаде још неко време скривена у жбуну, док сасвим не би сигурна да је "опасност по живот" прошла. Лиза устаде, очисти хаљиницу од земље и крену кроз башту према кући. Мама је Лизу још издалека приметила и већ је чекала на вратима са благим прекором.
Да ли ће Лизи кад буде од маме чула да спанаћа више нема, јер га је Лаза поклопао пасти камен са срца?
Хоће, дакако. Лиза је од радости хтела да загрли Лазу, па онда и маму. Уместо одушевљења Лиза направила тако лице, као да јој је баш јако, јако, јако било жао што је пропустила ручак и што нема више спанаћа. И тако "разочарана" она упита маму да ли заиста нема више ништа од спанаћа. Мајка на то одмахну главом и рече да је данас, промене ради, за ручак правила пире од кромпира и пржила ћуфте. У шали је рекла да јој се чини да је Лаза потаманио и њену порцију, тако да ништа од ћуфти и пиреа није остало. Лиза од изненађења није знала шта да каже, шта да мисли... - "Али, како је могуће па данас је четвртак... и увек је спанаћ... а оно сад испаде није - него је кромпир пире са ћуфтама! Њено омиљено јело!" У њеним окицама од срда стадоше да се скупљају сузе па и да клизе низ Лизине образе, она их брзо обриса рукавом да мама не би видела.
- Мама ти се то само шалиш кад кажеш да је Лаза појео све?.. упита с неверицом Лиза.
- Па не знам дете, можда је нешто и остало. Идем да погледам. Отишла је у кухињу из које се врати носећи тањир са јелом. "Ево Лиза има још мало и за тебе. Лизино лице се озари кад је угледала тањир са пиреом а одозго преко кромпира две вруће и сафтне ћуфте. Наша Лиза никада у свом животу није укусније ручала.

Poslato: 30.08.2011. 15:01

Данас је баш, баш, баш био леп дан и ја га сретох крај реке далеке... Дан сунцем преплануо а на ту препланулу боју његовог лица могле би да позавиде самољубиве "шики-мики" сестре ове "болнице" које се по цео боговетни дан чваре испод флуоресцентних соларијума. Он сав улицкан и с цветом мирисним закићен у небеско светло-плавом оделу иде бесциљно и журбе, ногу пред ногу шљунковитом стазом - под мојим прозором шета.
...Прилазим прозору и протурам врело чело кроз ладне металне шипке... даље се не може. Као што се не може за дуже од пола сата доле у парк на клупу крај цветне алеје где пчелице и дебели бумбари над шаренилом опојним зује. Данас ми нису дали ни тих пола сата - рекоше само да морам да лежим... -Хтедох дану довикнути "Хеј, како је лепо бити на слободи!" али... нисам, него помислим "прво требаш некако преживети". Спуштам се безвољно назад на кревет, затварам очи... и гле, предамном се из таме указа мала ливада поливена сунчаном зраком и обрасла високом танком травом коју врео лахор њише као некада пре таласе моје реке. У сред ливаде велики снажан храст околином доминира и лисјем шушти песму радости. Око њега у круг посечена трава на сунцу се суши и шири се добро ми познат опојни мирис сена. Видим малу ливаду оивичује плитак поточић што уз жубор некуда жури, тече... са друге стране уска стаза. Ту застанем привучен веселом јурњавом и грациозним летом разиграног тананог инсекта, вилиног коњица и станем у његовом ритму да звиждућем неку давнозаборављену дечију мелодију... само да преживим ово "тамничење"...
- Хеј, пази куда летиш иначе ћу да те поједем ћоро шарени! прекиде ми мисли прекор "четворокрилаца" упућен безбрижном лептирићу а који исто у секунди промени правац и уз весели смех му одговори "Главоњо не се.и!" и одлете у цик-цак маниру некуда даље... умало да се сударе весели вилин коњиц и весели шарени лептирић...

Van mreže kuglager

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 405
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #79 poslato: 21.11.2011. 09:53 »
Na kraju to uvijek nekako ovako završi...