collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.238
  • stats Ukupno poruka: 152.069
  • stats Ukupno tema: 10.583
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: Lepe, kratke i pou?ne pri?e  (Pročitano 142371 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #40 poslato: 02.10.2009. 18:38 »
ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.
Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.
Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.
ODJEDNOM, UŠLO JE JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA U MOME ŽIVOTU."
I rekavši to, počelo je plakati.
Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."
Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..
NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

-------------------------------------------------------------------------------------
ZABORAVLJENI SNOVI:

Jedan stariji čovek, u bolnici, bio je na samrti. Od smrti ga je delilo verovatno tek nekoliko sati. Kad je u naletu bolnog grča samo malčice otvorio oči uspeo je videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
- Prijatelji, ko ste vi?
Jedna od prilika reče:
- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.
- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…

Ako nemate san koji motiviše sve što radite, osmislite ga što prije!
..i najvažnije od svega realizujte ga….

…svaku priliku moramo učiniti vrednom, jer nikad ne možemo reći da će naići bolja. Prošlost i budućnost nisu s nama…treba uzeti vesla u ruke, zasukati rukave i krenuti…za svaki naš napredak idealni vreme i uslovii su  upravo SADA….sve ostalo su samo izgovori.


PRIJATAN I VESEO VIKEND

Van mreže tanjanish

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.334
  • Pol: Žena
  • kakvi smo tako nam se i vra?a-zato se ne pitajte ako vam ide loše
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #41 poslato: 02.10.2009. 18:42 »
 :clap:Prelepo :clap:

Van mreže srkinator

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 624
  • Pol: Muškarac
  • "Zemlja pripada onome ko se za trenutak zaustavlja, posmatra i odlazi; celo sunce je vlasništvo golog guštera koji se na njemu greje..." S.G. Kolet
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #42 poslato: 02.10.2009. 18:42 »
U jbt, jako, mnogo jako

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #43 poslato: 02.10.2009. 19:27 »

NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

-------------------------------------------------------------------------------------

Ako nemate san koji motiviše sve što radite, osmislite ga što prije!
..i najvažnije od svega realizujte ga….

…svaku priliku moramo učiniti vrednom, jer nikad ne možemo reći da će naići bolja. Prošlost i budućnost nisu s nama…treba uzeti vesla u ruke, zasukati rukave i krenuti…za svaki naš napredak idealni vreme i uslovii su  upravo SADA….sve ostalo su samo izgovori.



Živa istina ! Hvala sto si nas podsetio  :hello:

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #44 poslato: 02.10.2009. 22:17 »
@ Tanja, Srki, Danijela
     Hvala narode... Drago mi je da vam se sviđa... Ako se sećate, i ja i Srki smo pre nekog vremena to malko reaktivirali (pa su se neke teme stapale, bla-bla...) upravo da se kroz ovakve pričice potsetimo nekih bitnijih stvarčica...

Van mreže dejanshoki

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 842
  • Pol: Muškarac
  • opet tu negde
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #45 poslato: 02.10.2009. 22:36 »
Vrlo lepo i poučno.  :clap:

Van mreže SanjaizNIsa

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.797
  • Pol: Žena
  • Ponosna mama Dimitriju Andriji i Petri
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #46 poslato: 04.10.2009. 17:13 »
Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.



...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...


   R A D O Z N A L A   P I T A N J A  M A J C I    ........


šta je najlepše na svetu ?
Ti dok spavaš.

Zašto ?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš , znam , da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir .... koji mi treba da bih bila srecna !

Šta je najvece na svetu ?
Tvoje oko !!!
Što stane u njega .... ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga , što možeš da vidiš pa, da ideš okolo .... poluzatvorenih ociju !

Šta je najslade na svetu ?
San !!... Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko ... kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš !"!"!"

Šta je najteže na svetu ?
Najteže je kad  cuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što cuvaš !!!

Šta je najveca prevara ?
Najveca prevara je kad ....dvoje potuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom , ušuškani u istom stanu , isto prezime , jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno - drugom !? NAJVECA PREVARA je , kada izmedu dvoje ljudi jedino topao tanjir supe ... bude jedina toplota koja postoji  !!!!

Šta najviše boli ?
USAMLJENOST !!! Kad neko odluci da živi sam, da sedi samo prema samom sebi.U tu samocu može smestiti bilo šta i iz sebe može izvuci ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osecaš se usamljeno, to je samoca... koja blokira citav život !!! Sve što radiš .... protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grcevitom borbom da se iz toga išcupaš. Usamljenost pored nekoga ....najgora je samoca...koja može da se coveku desi .....

Plašiš me, ne pominješ ljubav ?!
Postoji li ljubav ?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pricam. Da bi pronašla pravu ljubav ... moraš napustiti svaku ljubav - iluziju jer .... ona ce te samo ciniti nesrecnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naucim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i sigurno cu uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako ... kako ja mislim da te treba voleti i onoliko ... koliko ja mislim da te treba voleti.... !!!

Zašto me niko ne može voleti kao ti ?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ceš razumeti. Kad budeš imala dete , videceš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu !!!...ljubav sama po sebi .... koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najvrca i najjednostavnija ljubav na svetu !!!

Stvarno me plašiš !?!
Ne treba da se plašiš. Samo se cuvaj pogreršnih ljudi , pogrešnih ljubavi i nemoj da ti citav
život izgleda pogrešno .... a i ti sama sebi ... kad se pogledaš u ogledalo !

Cega se najviše treba cuvati ?
L J U D I  !!!!!!!!!!
BICE PUNO ONIH , KOJI CE TE OPIPAVATI ...DOK NE VIDE GDE SI NAJOSETLJIVIJA A ONDA ... NAPRAVITI JEDAN , HIRUŠKI OŠTAR REZ ......I MIRNO GLEDATI KAKO KRVARIŠ !...POJEDINI LJUDI VIŠE VOLE DA RANJAVAJU DRUGE ....NEGO DA LECE SVOJE RANE !!,,...MOGU DA ŽIVE SAMO AKO VIDE .... DA DRUGI PATE...VIŠE NEGO ONI  ?!
>> TOGA SE , DETE MOJE.... NAJVIŠE CUVAJ  >>



Zivot je kratak ... polomi ljusturu i voli iskreno, ljubi nesebicno, oprastaj brzo ...
Radi kako treba, pomozi gdje treba, osjeti kad treba .
Razmisli uvijek, popusti katkada, ne kloni nikada ...
Slusaj vise, saosjecaj vise, daruj se vise .
Smij se kad mozes i placi kad moras .
Ne srami se ni svoga tijela ni svoje duse ...
...i zivi zivot!
« Poslednja izmena: 04.10.2009. 18:41 SanjaizNIsa »

Van mreže nedelja20

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 12
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #47 poslato: 07.10.2009. 18:10 »
Nekad nas neke priče privuku sasvim neočekivanim osobinama...
Elegancijom nanizanih reči, na primer...

ŠIDHAR

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.
On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.
I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.
A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.
Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.
Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.
„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...
A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim
nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom...  Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.
Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.
„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.
„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“
I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji...

PERSIJSKA LEGENDA, OBRADIO AVETIK ISAAKJAN


Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #48 poslato: 11.10.2009. 23:57 »
Bezumno je:
- Mrzeti sve ruže, jer si se ogrebao na jedan trn;
- Odustati od svojih snova, jer se jedan nije ostvario;
- Odustati od svojih napora, jer je jedan bio uzaludan;
- Okriviti sve prijatelje, jer te jedan izneverio;
- Ne verovati u ljubav, jer ti neko nije uzvratio ljubav;
- Odbaciti svaku mogućnost da budeš srećan, jer nisi uspeo u prvom pokušaju.

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #49 poslato: 13.10.2009. 23:31 »
no coment


Van mreže WebWolf

  • 18 000% Nishlija :)
  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.430
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #50 poslato: 14.10.2009. 11:49 »
Ta slika je bar 4 puta do sada bila na forumu :) .

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
srpska domišljatost bez granica...
« Odgovor #51 poslato: 15.10.2009. 15:59 »
zabeleške Nebojše Ozimića:

ППП (ПОКЛОН ПРИЧА ПРИЈАТЕЉИМА)
      Решио сам да пријатељима поклоним причу уз малу помоћ једног пријатеља. Наиме, пријатељ и друг Александар Михаиловић, глумац Народног позоришта из Ниша, испричао ми је недавно неколико десетина анегдота везаних за гостовања у другим градовима, али је мени остала најупечатљивија она о Мићи из зрењанинске млекаре коју вам од срца преносим. Из разлога које ћете тек упознати читајући доњи текст, схватићете зашто ја често њему кажем '' Миксо, испричај оно за софтверску грешку'' :)))))))
      Елем, када је позориште гостовало у Зрењанину, тамошња млекара је финансијски подржала извођење представе па су и угостили госте из Ниша. Том приликом је мој пријатељ чуо ову причу:

      Недуго пошто је зрењанинска млекара купила од норвешке фирме комплетну линију ('' на почетку крава, на крају излази пун тетрапак''), дошло је до неке грешке - на сваких 1000 комада тетрапака излазила је једна празна кутија. Непопуњена. Како је све било под гаранцијом, зрењанинци позову норвежане, објасне проблем, ови кажу да је то вероватно софтверски проблем те да они, зрењанинци, упосле једног радника да стоји поред траке и мућка тетрапак. Када наиђе на празну кутију, да је баци у канту. То да ради о трошку норвежана док они не пронађу грешку у софтверу.

     Речено-учињено. На месту онога који мућка (''мућкаџија'', прозвали интерно радници) постављен је старији радник, назваћемо га Мића, један од оних чуварних, старијих ликова који селотејпом лепе пластичне цвикере. Није прошло ни месец дана, зрењанинци обавесте норвежане, који још траже софтверску грешку, да то више не чине јер су нашли решење. Пренеражени, норвежани пошаљу делегацију право у Београд где их дочека преводилац и заједно са директором Млекаре оду у Зрењанин. Вођа норвежана, како је ушао у халу, тако пита:
- Који ваш инжењер је отклонио грешку?
- Није инжењер, радник. Сад ће.
Дође Мића, Норвежанин му честита и пита како је отклонио квар (а још не верује да Мића није инжењер) на шта ће Мића:
- Ма још би ја мућко, ал' ови моји стали да ме завитлавају '' Мешај, Мићо, мешај'', те ти то досади мени, одем ја у кинеску радњу, купим најјачи вентилатор и поставим га уз траку да дува.

Норвежанин гледа са неразумевањем:
- И?
- И ништа- мирно ће Мића.- Чим наиђе празна а њу ффииииииииии - одува ваздух и одлети у канту на другој страни! Фала Богу те и то решисмо - закључи Мића и оде....

izvor

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #52 poslato: 21.10.2009. 21:53 »
Više od trideset godina prosjak je sedeo pokraj puta. Jednoga dana naišao je neki stranac.
»Imaš malo sitniša?« promrmljao je prosjak, automatski ispruživši staru kapu.
»Nemam ništa«, odgovorio je stranac.
Tada ga je upitao:
»Na čemu to sediš?«
»Ni na čemu«, odgovorio je prosjak. »To je samo neka stara kutija. Sedim na njoj otkako pamtim.«
»Jesi li ikada zavirio u nju?« - upita ga stranac.
»Nisam«, odgovori prosjak. »A i čemu? Ničega nema u njoj.«
»Ipak, pogledaj unutra«, bio je uporan stranac.
Prosjak je uspeo odmaknuti gornju stranicu. Zapanjen, u nevjerici i zanosu, uvidio je da je kutija ispunjena zlatom.

Ja sam taj stranac koji vam nema šta dati, koji vam kaže da se zagledate u vlastitu unutrašnjost. Ne u unutrašnjost bilo koje kutije, kao u ovoj paraboli, nego u unutrašnjost onoga što vam je najbliže: u vlastitu unutrašnjost.

»Ali, ja nisam prosjak«, čujem kako kažete.

Oni koji nisu pronašli vlastito istinsko bogatstvo - radost Bića koja zrači i duboko, nenarušivo spokojstvo koje je posledica te radosti, prosjaci su, makar imali materijalna bogatstva. Oni u spoljnjem svetu tragaju za mrvicama zadovoljstva ili ispunjenja, onde traže potvrdu, sigurnost ili ljubav, a u sebi nose blago koje ne samo da obuhvata sve te stvari, nego je beskrajno veće od svega što im svet može pružiti.

Svi mi nosimo najveće blago u sebi, svoju ljubav, svoje stavove i misli! Ne dozvolimo da nas uveravaju da trebamo prositi tuđe ideale. Lepo je biti TI, jer uvek je vreme SADA, a mesto TU! Svako vam dobro i mir želim.

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.466
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #53 poslato: 21.10.2009. 23:17 »
zabeleške Nebojše Ozimića:

ППП (ПОКЛОН ПРИЧА ПРИЈАТЕЉИМА)
      Решио сам да пријатељима поклоним причу уз малу помоћ једног пријатеља. Наиме, пријатељ и друг Александар Михаиловић ...

Taj glumac ima ludog burazera :)

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #54 poslato: 21.10.2009. 23:26 »
Baš ludog? Ili otkačenog? Lika inače ne poznajem lično, samo pratim šta piše...

Van mreže Toxic

  • Mlađi član
  • **
  • Poruke: 72
  • Pol: Žena
  • Jede kinder cokoladicu i uziva :)))
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #55 poslato: 24.10.2009. 15:45 »
Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma.
Posto je trebala dugo da ceka,odlucila je da kupi knjigu i da prekrati vreme do polaska aviona.
Pored knjige,kupila je i paketic keksa.Sela je u cekaonicu.
Pored nje bila je stolica sa keksom,a sa druge strane sedeo je gospodin,koji je citao novine.
Кada je ona uzela keks i gospodin je uzeo jedan keks.
Оna se sokirala,ali nije nista rekla.
Nastavila je da cita knjigu,a u sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo,da samo imam malo vise hrabrosti,do sada bih ga vec udarila.
Svaki put kada je ona uzimala keks i gospodin,koji je sedeo pored nje,ne obaziruci se,uzimao je keks.
Nastavili su tako,dok nije ostao samo jedan keks u paketicu.
Devojka je pomislila,sta li ce sada da uradi?
Covek uze taj keks i podeli ga na pola.
Devojka je bila sokirana.Pokupila je svoje stvari,uzela knjigu i posla u drugu cekaonicu.
Nasla je drugo mesto gde nije bilo nikoga pored nje.
Кada se malo pribrala i kada je prosao bes,otvorila je torbu da vrati knjigu i u torbi je videla paketic keksa,koji je bio netaknut.
Postidela se kao lopov i tek tada je shvatila da je keks,isti kao njen,bio od gospodina,koji je sedeo pored nje, ali koji je bez sokiranja,nervoze ili prepotencije podelio i svoj poslednji komad sa njom,sasvim suprotno od nje,koja se cak osecala povredjenom u sopstvenom ponosu i osecanjima.
Koliko puta smo u nasem zivotu pojeli tudj keks,a da toga nismo bili svesni i nikada necemo saznati.
Pre nego sto dodje do brzopletog zakljucka,pre nego pocnete da mislite lose,pogledajte sa paznjom detalje.
Vrlo cesto situacija nije onakva kako nam izgleda na prvi pogled.
U zivotu postoji pet stvari,koje ne mogu da se vrate:
1. kamen koji je bacen,
2. izgovorena rec,
3. propustena sansa,
4. vreme koje je proslo, i
5. ljubav za koju se ne bori.

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #56 poslato: 25.10.2009. 12:02 »
Rukovodilac

Čovek u letećem balonu je shvatio da se izgubio. Spustio se na manju visinu i ugledao ispod sebe ženu. Spustio se još malo i viknuo:
’’Izvinite, možete li mi pomoći? Obećao sam prijatelju da ćemo se naći pre sat vremena, ali pojma nemam gde se nalazim’’.
Žena od dole je odgovorila:
’’Nalazite se u letećem balonu koji lebdi na oko 30 stopa iznad zemlje, negde izmedju 40 i 42 stepena severne geografske širine i između 59 i 60 stepeni zapadne geografske dužine.’’

’’Vi mora da ste inženjer?’’ rekao je čovek iz balona.

’’Jesam,’’ odgovorila je žena. ’’Kako ste pogodili?’’

’’Pa,’’ odgovori čovek, ’’sve što ste rekli je tehnički korektno, ali pojma nemam šta da uradim s tim vašim informacijama. Činjenica je da sam ja i dalje izgubljen. Iskreno, za sada mi niste bili od neke pomoći.’’

Žena od dole odgovori, ’’Vi mora da ste neki rukovodilac.’’

’’Jesam, ’’ odgovori čovek iz balona, ’’ali kako ste pogodili?’’

’’Pa’’ reče žena, ’’ ne znate gde ste ni gde idete. Uzdigli ste se na trenutni nivo zahvaljujući velikoj količini toplih gasova. Dali ste obećanja koja pojma nemate kako ćete da ispunite, očekujete od ljudi ispod sebe da reše vaše probleme. Činjenica je da ste trenutno na istoj poziciji na kojoj ste bili i pre našeg susreta, ali nekako ispada da sam sada je kriva za to!’’

Van mreže Toxic

  • Mlađi član
  • **
  • Poruke: 72
  • Pol: Žena
  • Jede kinder cokoladicu i uziva :)))
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #57 poslato: 25.10.2009. 13:09 »
Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali pre toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina videti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugde da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce ziveti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.
U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija veruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.


Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.
Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, i gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.
Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada. Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni.
Jednoga jutra je jutranja sestra donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.
Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog. Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid. Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora.

 :crybaby:


Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #58 poslato: 25.10.2009. 17:18 »
Obe su priče super...

Van mreže ZvoncicaNis

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 203
  • Pol: Žena
  • ...the sound of your heart beating...next to mine...
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #59 poslato: 29.10.2009. 11:34 »
Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: "Tata, smem li te nešto pitati?"

OTAC "Da, naravno, reci, šta je?"

SIN: "Tata, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?" kaže gnevno

SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."

SIN: "Oh", dečak odgovori, spuštene glave.

SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"
 
Otac je bio besan: "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi pravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!"
 
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.

Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja..."kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?" Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: "Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac..."
 
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata..."Jesi zaspao, sine?", upitao je.

"Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.

"Razmišljao sam..možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio."
 
Dečak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!", poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je vidio da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac

"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dečak.

"Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodicama i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.