collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.080
  • stats Ukupno poruka: 151.574
  • stats Ukupno tema: 10.299
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: Lepe, kratke i pou?ne pri?e  (Pročitano 122331 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.450
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
    • Ninet
Lepe, kratke i pou?ne pri?e
« poslato: 14.06.2006. 18:09 »
sve sam video na MC
sve ovo sto vidite u ovom postu mozete da skinete iz "datoteke" na kraju posta

idu....

 Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)



Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.


ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"




MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

Lako je naci nekog ko dela s ljubavlju;
teze je pronaci onog ko misli s ljubavlju

Antoni de Melo – Damari


Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu,
a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno
velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo
zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada iza
dju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas
supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti
da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne
postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca
je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise
zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio
vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.


Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

Zato:
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.
*
 
Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?


Blizanci u maternici razgovaraju:

- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?

- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.

- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

-   Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....
-   ______________________________________________________

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vjecnost" .

"Sta si me htio pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Trazio sam . . .

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.


Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje morač počtovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati nezamećeni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?

Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećač preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve sposoban učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.


"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cijenim ", Cuvaj se " ili " Oduvijek sam te volio ali ti to nikad nisam rekao".

link


Ukoliko od vas neko ima slicnu poucnu pricu moze da ostavi, necemo da se ljutimo
« Poslednja izmena: 02.08.2009. 11:28 sanja »

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.450
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
    • Ninet
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #1 poslato: 15.06.2006. 15:25 »
Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u pirinčanom papiru i reče: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno." Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to.
"Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči... one su promenile moj život.

Ja čitam više, a čistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.
Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju.
Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog rečnika. Ako je nesto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to SADA.
Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.
Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću.
I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.
Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te neko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati "jednog od ovih dana'... čuvaj se!
"Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više...

INSTRUKCIJE ZA ZIVOT: Pruzaj ljudima vise nego sto ocekuju, i radi to sa voljom.
Nauci napamet stihove koje volis.
Ne veruj u sve sto cujes.
Ne trosi vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi zeleo.

Kad kazes nekome "volim te", reci to zato sto tako osecas... i sto je istina.
Kad kazes "zao mi je", "oprosti mi", "izvini", gledaj osobu u oci.
Budi veren najmanje sest meseci, pre nego sto se vencas.
Veruj u ljubav na prvi pogled.
Ne ismejavaj tudje snove.
Voli duboko i strasno.
Mozes biti povredjen, ali to je jedini nacin da zivimo kompletan zivot.
Ako se ne slazes, budi ipak lojalan.
Ne vredjaj. Ne osudjuj nikoga zbog njegovih rodjaka.
Govori polako, ali misli brzo.
Ako te neko pita o necemu sto ti ne zelis da odgovoris, pitaj sa osmehom: "Zasto te to zanima?"
Ne zaboravi da najvece ljubavi i najveci uspesi, obuhvataju ! i rizike. Nazovi svoju majku.
Kazi "na zdravlje" kad cujes da neko kine.
Ne zaboravi tri stvari: Postuj samog sebe. Postuj druge. Odgovoran si za sve sto radis.
Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
Kad primetis da si pogresio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon sa osmehom, onaj koji zove cuje da se ti osmehujes.
Zasnuj brak sa osobom koja voli da prica.
U starosti ce vam razgovor biti vazniji od bilo cega.
Ne budi puno sam.
Otvori tvoje narucije za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Cutanje je ponekad najbolji odgovor.
Citaj vise knjige i gledaj manje TV.
Zivi dobar i dostojan zivot.
Kasnije u starosti mozes da uzivas u secanjima.
Veruj u Boga, ali zakljucavaj svoj auto.
Vazno je da je atmosfera u kuci ispunjena ljubavlju.
Ucini uvek tako da stvoris mir i harmoniju svojoj okolini.
Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Citaj izmedju redova.
Podeli sa drugima ono sto znas. Tako se stvara besmrtnost.
Budi brizan prema nasoj planeti.
Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokusava dokazati svoju odanost.
Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previse radoznao.
Ne veruj nikada osobi koja ne zmuri kad je ljubis.
Jedanput godisnje putuj negde gde nikada nisi bio.
Zaradjujes li puno para, plasiraj ih negde gde ces moci pomoci drugima, za svoga zivota.
To je najvece zadovoljstvo sto ti bogatstvo moze dati.
Ne zaboravi da, ne uspes li u svemu sto zelis, ponekad je to srecan pogodak.
Ne zaboravi da ljubav izmedju dve osobe treba da je vise nego potreba jednog za drugim.
Sagledaj cega moras da se odreknes na svom putu za uspeh u necemu. Priblizi se ljubavi i kuhinji sa odvaznoscu i predanoscu.

NE ZABORAVI !!!
« Poslednja izmena: 01.07.2006. 11:12 Limit »

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.450
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
    • Ninet
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #2 poslato: 16.06.2006. 12:19 »
37 eksera

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko mjeseci on je naucio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao.

Otkrio je da je lakse kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana koga bude uspeo da kontrolise svoje ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga dana decko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Otac je rekao:"Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.
Ograda vise nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane
ostaju."

Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.
nepoznati autor
« Poslednja izmena: 01.07.2006. 11:16 Limit »

Van mreže snajp

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 3.424
  • Pol: Muškarac
  • One more round
    • Pogledaj profil
    • Moj sajt
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #3 poslato: 22.06.2006. 17:14 »
37 eksera
Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju."

Koja je pouka ovoga ??? I sama napomena da "mozes coveka ubosti nozem" daje prici negativan kontekst, pa je ne bih bas svrstao u "poucne price".

Sa postovanjem. Snajp

 :-\

Van mreže IVAN

  • Administrator
  • Meraklija
  • *****
  • Poruke: 5.450
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
    • Ninet
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #4 poslato: 22.06.2006. 17:22 »
37 eksera
Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju."

Koja je pouka ovoga ??? I sama napomena da "mozes coveka ubosti nozem" daje prici negativan kontekst, pa je ne bih bas svrstao u "poucne price".

Sa postovanjem. Snajp

 :-\

stvarno odbija ljude... ne znam da li je iko procitao... a ne zna ni sta pise...

??????
sta nije jasno?

Van mreže snajp

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 3.424
  • Pol: Muškarac
  • One more round
    • Pogledaj profil
    • Moj sajt
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #5 poslato: 22.06.2006. 17:33 »
sta nije jasno?

Ma sve je jasno, ali ponekad celina poucne price bude narusena delom koji se ne uklapa u pouku koju treba izvuci na kraju.

Napominjanje da "coveka mozes izbosti nozem" mi se uopste ne svidja u ovoj prici, pa je zbog toga i ne smatram "poucnom" u celini, pa sam to i napisao.

Pozdrav

Van mreže Limit

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 139
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #6 poslato: 01.07.2006. 11:26 »
Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu, na zalost, poceti da umirem.
Gabrijel Garsija Markes

Van mreže Maja

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 462
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #7 poslato: 13.07.2006. 20:29 »
Cetiri svece

Cetiri svece su polagano gorele ...
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam MIR ... ljudi me ne uspevaju sacuvati ... nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam VERA ... nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam ... nema smisla da gorim i dalje ... "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam LJUBAV ... nemam vise snage ... ljudi cesto
zaboravljaju na mene ... I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete ...
" Sta je to ... ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se ... dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece ... ja sam NADA."

Van mreže Maja

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 462
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #8 poslato: 14.07.2006. 23:08 »
Drago mi je da ti se prica dopala ali ne mogu ti reci ko
je istu napisao. Iskreno receno maznula sam je s jednog
od sajtova koje posecujem jer se i meni jako svidela.
Evo jos jedne price ... uzivaj!

EHO

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
 dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
 "Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali
 još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razume-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
 respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
 tvojih dela."

Van mreže Maja

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 462
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #9 poslato: 13.11.2006. 14:48 »
Voz zivota 

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna i zalosna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomgla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srecno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje! 

Van mreže snajp

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 3.424
  • Pol: Muškarac
  • One more round
    • Pogledaj profil
    • Moj sajt
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #10 poslato: 29.04.2007. 08:24 »
Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."

Antoni De Melo

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #11 poslato: 05.10.2007. 11:02 »
''Božji memorandum'', Og Mandino.
Nije toliko kratka, ali je moćna.
Ako je neko zainteresovan da je pročita, neka mi se javi da mu je pošaljem.

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #12 poslato: 04.11.2007. 18:50 »
Evo delim sa vama jednu priču koju sam dobila...

LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana,
živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta
i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih
svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo
vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve
brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da
ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje
stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo,
čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je
vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to
privremeno i da će doći bolji dani kada
će sve biti lepo i veselo kao nekada.
Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i
da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono
malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada
više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi
čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a
za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je
počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav
se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli
Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se -
rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti
budeš ušla, bojim se potonućemo - reče
Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je
više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i
dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu
naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa
ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane
bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam
tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da
budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj . Ne vidi
načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj
se našla i to zato što je verovala u bolje sutra.
Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju
vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u
pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja
je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli
LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra,
hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva!
Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok
se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi
Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini.
Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od
njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala
da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U
to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku Ljubavi.
Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno
ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila
se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da
ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala
natrag do obale, ali čamac sa strancem već
se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila
Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne
smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME
sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

Van mreže Dudette

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 14
  • Život je samo prenošenje mirisa.
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #13 poslato: 10.01.2008. 14:01 »
NA STRAŠNOM MESTU POSTOJATI
ili
"KAKO SAM SISTEMATSKI
 UNIŠTENA OD IDIOTA"


Dan kao i svaki drugi....

-Dobar dan.
-Dobar dan.
-Ne rade terminali. Do daljnjeg nema stanja.
-A, da li...
-Nema novca!
-Ja se izvinjavam...
-Opa! Minus 33 dinara ( tada 8,5 dem ).
-Izvinite...
-Još ste i drski! Jok! Nema čekova za vas!
-Izvinite, a kada ćete dobiti banane?
-Molim?!
-Prijatno. Hvala.

   
Sa državom se nije igrati.

Autor: N.P.

Van mreže marko_17

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 529
  • Pol: Muškarac
  • nishSTYLE
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #14 poslato: 27.01.2008. 23:17 »
IDEJA
 

U poslednjem trenutku budnog stanja sinula mi je jedna sjajna ideja i čvrsto sam rešio da je realizujem čim se probudim. Nevolja je samo u tome što sad nikako ne mogu da se setim šta je to bilo.


SUSRET
 

- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu.
 :) :)


Van mreže goran laz

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 714
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #15 poslato: 08.02.2008. 23:49 »


http://www.srpskapolitika.com/

  Мој живот у иностранству      Ми се враћамо. А ви?

Ахх…Након свих ових тужних и чамотних година странствовања, слећем на београдски аеродром, сагињем се да бих пољубила земљу по којој ходам и плачем од радости – коначно у својој земљи, јединој и најрођенијој иако у њој нисам рођена.

 Рођена сам у туђини, у Хрватској, где су ми отели прошлост, садашњост и будућност, опустошили најлепше пределе моје душе. Али, како негде неко рече, човекова душа је врело које не може да усахне, па тако није ни моја – нашла је нову наду и веру у живот. Та нада се звала Српска Крајина, место где сам веровала да могу да почнем из почетка. Ту, на тој светој земљи, родила сам своју децу и искрено се надала да ће то бити мој нови дом. Нажалост, дођоше и овде они исти да нас још једном пониште и да нам пренесу поруку тог великог западног света да за нас више нема места у реинтегрисаној земљи хрватској. Очајни, окружени безнађем, ни моја деца а ни ја нисмо успели остати мирни у простору којим су сваку ноћ путовали они језиви звуци смрти из Мађарске, преко Хрватске, у Србију. Осећам, проклетство се понавља, а милосрдни анђели обећавају да ће се побринути за нас који смо постали прогнаници у земљи својих предака, где су нам куће, имања, сећања…

 И, заиста, учинише што и обећаше. Одведоше нас у њихову сиву, стерилну земљу да уживамо у њеним благодетима и, кажу, да нађемо нови живот, ако већ не за нас, а онда бар за нашу децу. А тај живот су ови овде дефинисали као експеримент глобализованих националитета. Укратко речено, бродоломници (углавном заслугом нових господара света) из бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Африке и осталих - како их домаћа бирократија зове “disadvantaged people”, несретни људи, обухваћени су пројектом мултикултурализма чији је крајњи резултат- потпуна асимилација или потпуна денационализација. Следећа карактеристика овог живота овде је константно присуство страха, рационалног или ирационалног, јер сви живе у страху једни од других и од система у целини. Увек си под присмотром колега с посла, комшија, шефова, камера на свим могућим и немогућим местима, јер си, како се овде верује, увек у прилици да прекршиш закон, нарочито ако си имигрант.
 
Звучи интересантно и то да у обичном свакодневном животу, у школама, на улицама, у аутобусима, у продавницама преовладава шутња, живот тече без речи, осмеха, музике, и где год кренеш окружен си тишином и осећајем да живот полако, али сигурно, губи људски смисао. Оно једино што остаје је немилосрдна трка за сертификатима, дипломама, пословима (нема бирања) и, наравно – доларима којима све више опада вредност тако да се бојим да би многи имигранти могли доживети катастрофалан крах кад постану свесни свог материјалног сиромашења у ситуацији кад су духовно већ одавно поробљени. Или, можда је још тачније и то да кад једном изгубиш свој идентитет више и није битно колико новаца зарађујеш. Неминовно, после краћег или дужег времена у туђини, схватиш да живиш у дехуманизованом друштву, окружен људима који према потреби и у складу са строго утврђеним нормама понашања стављају осмех на лице померајући само углове усана, док у очима и на лицима нема ни трага радости и срдачности.

 Напросто, живот је “a straight line”, равна линија, и само уколико је стриктније и ревносније следиш, утолико си бољи грађанин овог система, али у исто време губиш себе, своју слободу и интегритет, и оно највредније што имаш – своју децу. Наставнике овде сматрају заљубљеницима у своју професију, оданим, пожртвованим и свестраним људима. А ти исти људи почињу од малена да деци ломе кичму и испирају мозак припремајући их за будућа занимања статиста и послушника, који и не треба да размишљају својом главом јер постоји домаћа елита, образована у приватним школама, која је ту да размишља и доноси одлуке уместо њих. У оним другим, такозваним, паблик школама (које похађају они који нису католици) децу не уче готово ништа или врло мало (ако се у учење убраја огромна количина штампаних материјала које им редовно деле), али зато од њих траже изузетно знање. Нормално, деца нису у стању да савладају тешко градиво, па ако их родитељи не уче или не могу да им плате туторе, деца су осуђена на неуспех, тако да већина њих завршава на улици, користећи дрогу, бавећи се криминалом или радећи најслабије плаћене послове у продаји или испоруци робе.

Понекад се човеку учини да то и јесте циљ овог друштва – регрутовање јефтине радне снаге из редова имигрантске деце. Занимљиво је да у тим школама, у којима је 90% ђачке популације из азијских и муслиманских земаља, углавном предају белци, католици, нема наставника имиграната иако је добро познато да је ово итекако имигрантска земља. А нема их зато што их се овај систем плаши; плаши се њихове стручности и њихових људских квалитета. Али зато ова земља има највише високо образованих таксиста, конобара, разносача новина, продаваца, једном речју – најобразованије мануелне раднике на свету. И, онда, ако након ових тешких послова, прозебли, неиспавани и исцрпљени, немају довољно времена ни снаге да подучавају своју децу, једно је сигурно – заувек су их изгубили. И то на какав начин – у трци за голим опстанком у земљи у којој ћете често чути да људи, имигранти, остају овде због добробити своје деце.

 Због тог истог разлога – због добробити своје деце – ја одлазим да живим у најслободнијој, најдемократскијој и најхуманијој земљи на свету – мојој Србији. Хоћу да својој деци покажем како је лепо кад знаш ко си и коме припадаш, да им подарим светлост тог откровења и помогнем да нађу смисао свом животу.

Желим да живе ту где ће их волети и они који им нису родбина када нас, родитеља, више не буде било. Хоћу да живе у својој земљи – Великој Србији, по свему великој – хисторији, култури, и пре свега људима, онима који је сачуваше за нас који се враћамо.
Ми се враћамо у августу, 2008. А Ви?

Весна Станић, Отава, Канада

Van mreže Astra

  • Mlađi član
  • **
  • Poruke: 85
  • Pol: Žena
  • http://www.ranjeniorao.magic-blue.net/
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i poucne price
« Odgovor #16 poslato: 15.02.2008. 01:14 »
Ove pricice su zaista predivne!

Van mreže ledi

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 757
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Lepe kratke i pou?ne pri?e
« Odgovor #17 poslato: 27.12.2008. 19:47 »
"Dok je sjedio sam za šankom u onoj kafani na drugom kraju ulice izvadio je iz džepa treću kutiju cigara. Ponovo mu je palo na pamet da previše puši. Ali, kako ostaviti cigare posle toliko godina, kako provesti veče sa čašom ispred televizora, a bez cigara.
Da, ona mu je govorila da previše puši. Ali ona je inače puno pričala. Nikad nije imao živaca da je sluša do kraja. Te ovo, te ono. Onda joj je, vjerovatno, jednom dosadilo da priča i jednostavno je otišla. Ima tome i pola godine.
Osmjehnuo se. Sjetio se. Imala je divan osmjeh. Mnogo ga je volio. Mada, smijala se običnim glupostima, a on ih nije razumio i nisu mu bile smiješne. Bile su to baš gluposti.
Ma, bolje je što je otišla. Sada, on može da spava na lijevoj strani kreveta, koju je stalno morao njoj da ustupa, da bi ona mogla ležeći da gleda mjesec i udiše svježi vazduh. Nesvjesno je zakolutao očima. Da, mnogo ga je nervirala. A tek ona njena potreba da nikud ne mrda dok ne popije dvije šolje kafe. Objašnjavala je to time, da je boli glava ako ne popije kafu, neki problem sa pritiskom, ili nečim već. Uostalom, to nije shvatao, pa nije ni slušao. Ali sami Bog zna, koliko je puta on žurio, a ona se ljutila, jer joj je trebalo vremena da popije tu svoju kafu lagano. Ne zna za nju, ali njemu je ta njena kafa definitivno dizala pritisak.
Sa druge strane, bez ikakvog razloga je mijenjala raspoloženja. Iz najboljeg je prelazila u najgore. Iz ljubavi u mržnju. Iz radosti u tugu. Nikad to nije razumio. Pričala bi mu nešto o svojoj nesigurnosti u njegovu ljubav, da je brine to da je možda prestao da je voli, da se boji da će mu se neka druga dopasti više od nje. Ali, on ju je volio, zaboga, pa zar bi bio tu, da to nije tako. Samo kad se sjeti. Njen pogled je znao da učini čuda, a kada je držao za ruku, osjećao se toliko lako i nevjerovatno dobro.
Naslonio je čelo na dlan i pogled mu je pao na čašu. Vidio je svoj odraz, onako iskrivljen, rubove usana opuštenе. Odavno se nije smijao, a ljude je izbjegavao, jer nije imao šta da im kaže. Ustvari, nije htio da priča sa njima. To ga je zamaralo, a on nije htio da se zamara. Rađe bi večeri provodio kod kuće, nego u velikom društvu punom neke sreće, njemu nepoznate. Bojao se da prizna sebi da je prazan, isto kao što se bojao da shvati šta mu je.
Bio je svjestan da je jedan od onih što ne umiju da rješavaju probleme. Često su se dešavale situacije kada se davio u njima, te je od čistog nedostatka snage jednostavno sjedio i čekao. Čekao je da jedan od problema nestane sam od sebe, da pukne. Ako bi čekao dovoljno dugo, i ako se ništa slično ne bi desilo, on je išao putem eliminacije. Sklanjao je sam jedan od njih i činilo mu se da bi počeo da diše. Tako je prije nekih desetak godina ostao bez prijatelja, prestavši da se druži sa njim, pošto je imao gomilu problema kod kuće. A i posao je promijenio iz nekih samo njemu jasnih razloga. A ko zna, možda i nije ona otišla, možda je on otjerao. Ko bi ga zna. Mora da je stvorio situaciju da ona ode. Ma sigurno je učinio sve. Jer baš tada je bila neka kolona neprijatnosti u njegovom životu, baš se tada osjećao loše, sve ga je nerviralo. Možda je baš tada prestao da se smije.
Pade mu na pamet kako je već peti dan u istoj majici, ali odmah pomisli kako je to nevažno. A tek njegova kosa. Mada, na kraju krajeva, on nikome nije potreban, stoga, što bi se uopšte mučio oko svog izgleda.
Šanker mu je sipao još jedan dupli gorki list. Učinjelo mu se da je ukus drugačiji. Koga briga.
Prija mu ovo. Dobro je kad ne mora ni sa kim da se priča. Mrzi kad mora ljudima da govori da je dobro. I nije stvar u tome da on nije dobro. On jednostavno nije znao kako je on. U posljednje vrijeme je bio prazan, pa i nije baš znao šta bi odgovorio onima, koji su ga formalno pitali kako je. Znao je da ih to u stvari ne interesuje. Sjeća se, jednom je provjere radi, svojoj koleginici, koja ga je svakog jutra pitala kako je, odgovorio da mu je umrla majka, a ona je u odgovor na to rekla da ni ona nije loše, iako joj ova kiša utiče na raspoloženje. Toliko o tome, pa, što bi se onda on zamarao. Mada, šta ima koga da interesuje kako je i šta radi, boli li glava, kako diše, osjeća li nemoć i iscrpljenost jer je cijelu noć proveo budan i povremeno plakao. Uvjek je znao da je njegovog oca zanimalo kako je on, ali, njegov otac je mrtav već 13 godina. Stoga... Ne, sjetio se, nije samo otac brinuo o njemu. Imao je i nju, ali ona je otišla. A ona je umjela da ćuti i da ga kao dijete gleda i pokuša da mu da savjet odrasle osobe. Često ga je ubijala njena naivnost rasuđivanja, njeni pogledi na svijet kroz naočare roze boje, i njeno dječje prkosno „šta me briga”. A opet, nekim dijelom joj je zavidio na tome, jer je on odavno prestao da bude takav.
Šta da se radi, ljudi dolaze i odlaze, na ovaj ili onaj način. Uvukao je dim, koji je izazvao bol u grlu i vidio da je tri ujutro. Dobro, još jedan dupli pa će poći. Ionako nije žurba. Ionako... Ionako je sada sam. Inbox mu je prazan. Kao i on. U odlaznim pozivima ima samo broj taksija i kolege sa drugog, i to je taj greškom okrenut.
Da li da je nazove? Tri je... pa šta? Juče je bilo podne, pa ipak je nije zvao. Sumnjao je da će biti srećna što ga čuje. Nekako to ne bi imalo smisla.
Ipak je on danima čekao da se ona javi. Jer, imala je taj običaj. Svađali bi se, vraćali se kućama, a onda bi ona zvala ili slala sms. Čekao je tada dva dana, pa deset, a onda je prestao da čeka. Shvatio je. Imala je drugog. Samo je on to kasno shvatio. Zatim je prošao mjesec. Dva. A danas pola godine. I njemu je jasno. Nema ona drugog. On je nju povrijedio. Poznavao je toliko. Ona se jednostavno zainatila, a to je umjela. I svim smrtima na zlo je ćutala. Zainat, bez obzira na bol. Kučka jedna, toliko mu je trebala. Baš je našla kad da se ljuti i vrijeđa. U njegovom životu je bio haos. A ona opet nije imala razumijevanja za to.
Lijepa li je bila tada, na jugu. Vidio je možda treći put u životu i osjetio se kao derle. Poželio ju je i dobio. Predala mu se bez trunke razmišljanja, bez sekunde kajanja. Željela ga je. Govorila je da voli svaki djelić njega. Da, bilo im je lijepo. Sve je zaboravljao, sve obaveze otaljavao da bi sa njom bio. I opet je pričala gomilu gluposti. I smijala se. I grlila ga. Pričala mu je o tome koliko ga voli. Pretvarala ga u svoj život. A onda je počela da plače, tuguje i priča gluposti koje ga ovaj put nisu uveseljavale. Ubijale su ga. Dovodile do ludila. Koliko je samo puta htio da je udari, jer riječi nisu pomagale.
Stavio je cigare u džep, platio račun i poslednji izašao. Napolju je bila kiša. Ona je nije voljela. Odjednom je osjetio bol u grlu, nemoć u nogama. Shvatio je ponovo ono što je oduvjek znao. On je voli kao što ju je oduvjek volio. Ona mu treba. Ona mu je neophodna. Šta je tu je. Nikada joj to neće reći. Ipak, ona je ta koja je otišla. Nikada je neće nazvati.
Te večeri je zaspao kao dijete. Sanjao je nešto lijepo.
Ujutro u šest i trideset je bio ispred njene zgrade, kao nekada, da je odveze na posao. I čekao je. Imao je tremu i gorio od nestrpljenja da vidi njenu reakciju. U deset do sedam je upalio auto i otišao. Sam."

Autor mi nije poznat, ali priča je...

Van mreže stepdance

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 4.261
  • Pol: Muškarac
  • konstatovao da je Ivan postavio desethiljaditu temu :D
    • Pogledaj profil
VELIKE i male stvari
« Odgovor #18 poslato: 31.07.2009. 13:30 »
jedan sasvim običan životić

     Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.

   Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

   Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

   Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da sada jeste.

   Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

   “Sada“, rekao je profesor dok je smeh zamirao, „želim da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvijek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke u njoj.

   Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.“

   Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je onda, predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. „Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, kako bih vam pokazao, da bez obzira na to koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe s prijateljem.“
----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ja otvorih, da čujemo vas

Van mreže srkinator

  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 624
  • Pol: Muškarac
  • "Zemlja pripada onome ko se za trenutak zaustavlja, posmatra i odlazi; celo sunce je vlasništvo golog guštera koji se na njemu greje..." S.G. Kolet
    • Pogledaj profil
VELIKE i male stvari
« Odgovor #19 poslato: 31.07.2009. 14:01 »
Da poduprem  :hello:


ZAGUBLJENI DAN



   Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani. Vlasnici ducana su ziveli I radili u korektnim I fer uslovima. Svakog dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a zatim odlazili svojim kucama.
   Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
- Zagubih jos jedan dan.

   Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu trgovina slabo ide, I sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li I njemu malo krenulo.
   Tako je I bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
   Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

- Zagubih jos jedan dan.

- Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, - celog dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!

-  E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da kupim I vas I vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo I bice ih, ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, NIKAD VISE NECE DA SE PONOVI NITI VRATI.


Poslato: 31.07.2009. 14:59

Za svu decu koja su rodjena
i prezivela

1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,

Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU
KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO
TREBA DA SE ZIVI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi
roditelji odrastali

 Pozdrav generaciji.
ZIVELI !!!