collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.238
  • stats Ukupno poruka: 152.069
  • stats Ukupno tema: 10.583
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: Erih Marija Remark  (Pročitano 14472 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Erih Marija Remark
« poslato: 01.01.2008. 21:20 »
... ako ima muškaraca koji vole ovog pisca, odmah se zaljubljujem... :)
Zaljubljujem se u - ponovo iste romane... :)

Jeste li čuli za njega, čitali ga,...?



Van mreže dexa pantelejski

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 265
  • Pol: Muškarac
  • Prijatelju! Papu?e!
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #1 poslato: 02.01.2008. 00:46 »
... ako ima muškaraca koji vole ovog pisca, odmah se zaljubljujem...

Na ovom forumu?  :SR Mora da se šališ.

NA ZAPADU NIŠTA NOVO... mislim da je ta knjiga na neki način anticipirala moju omiljenu seriju BAND OF BROTHERS.
zatim NOĆ U LISABONU i meni veoma draga (a potcenjena) TRIJUMFALNA KAPIJA.

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #2 poslato: 22.03.2008. 12:07 »
Evo da vas malo upoznam sa ovim za mene vrhunskim piscem (mojim omiljenim, rame uz rame sa Selimovićem... kako čovek voli da navrće stvari na svoju vodenicu, što se kaže... :) DA! NAMEĆEM vam svoj izbor :), ovog pisca... nećete se pokajati ako pročitate nešto od njega... niko nije... uspešno sam rasejavala do sada preporuke... ;) )...

''Izašao sam na ulicu i ona je bila kao zagrljaj hiljada anonimnih prijatelja. Ona je bila otvorena, puna vrata, izlaza, uglova i raskrsnica, i pre svega ljudi, među kojima je čovek iščezavao.''

''Čovek veruje da se može navići na razočarenja. To nije tačno. Ona svaki put sve više bole.''

''Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi hoće da se rastanu.''

''-Ta mi imamo toliko vremena - odvratila je - Beskrajno mnogo vremena, sutra, prekosutra, nedelje i mesece, a čovek uprkos tome veruje da je tu, sada, s tim jednim malo neuspelim večem izgubio čitav život.''

''Međutim, te misli su bile kao vetar, one nisu postajale ni suze ni očajanje, jer sam znao da jedno nije bilo mogućno bez drugoga, a posle toga ni ono drugo nije više bilo mogućno. Natrag se vratiti ne može, ništa ne miruje, ni sam čovek, ni drugi. Sve što je preostalo bilo je ponekad neko veče puno sete, seta, koju svaki čovek oseća, jer sve prolazi, a on je jedina životinja koja ova zna i koja isto tako zna da je sve uteha, iako je ne razume.''

''Išao sam sve brže, jer sam znao da to smanjuje žalost, ali sam bio isuviše umoran da bih osetio da li je to tako ili nije.''


Odlomci su iz knjige ''Senke u raju'', koja ima dva dela.
Rekla bih da je ova knjiga nastala na osnovu nekih momenata iz Remarkovog ličnog života (a koja knjiga može bez toga?), jer je on emigrirao u Ameriku, mada Nemac po rođenju, duboko pogođen nemačkim nacizmom, može se reći i posramljen zbog svog porekla.
I u ovom romanu glavni lik opisuje svoj boravak u Americi, svoje prilagođavanje na taj svet tamo (koji je, opet, uvrnut na neki svoj način), druženje sa novim ljudima (Rusi su imali značajno mesto u Remarkovim romanima, ovde je narator u ljubavi sa dotičnom Natašom Petrovnom)... I naravno - nezaobilazno za Remarka - ratne strahote koje se duboko urežu u psihu čovekovu, te njihov eho... kako se sva ta sećanja prelamaju u sadašnjosti...


'' - Vidiš, mi smo senke - rekla je. - Čudne senke prošlosti. -''

Van mreže Heindel

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 112
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #3 poslato: 22.03.2008. 12:58 »
Najupečatljiviji utisak na mene je ostavio "Crni obelisk", najverovatnije zbog određene doze misterije koju sadrži (mada nisam pročitao sva dela), scena - paljenje cigarete novčanicom od hiljadu maraka...

"Njegov intelekt je kočnica za njegove emocije - umesto da ih vuče napred."

Van mreže Ognjen(k)a

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 358
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #4 poslato: 22.03.2008. 16:20 »
Nisam ni sumnjala da nećeš postaviti ovu temu. Htedoh i ja juče, ali sam jednostavno znala! Da li ti to postaješ Doskočiva, polako? ;) Eh, šteta što nisam muškarac!!! :)

"Nebo ne zna za miljenike" i "Iskra života" moje omiljene. Inače, imaš pozdrav od Zatvorenika 509.

Položiše jedan madrac tako da su mogli gledati kroz zatvorena vrata. Otvoriše konzerve i počeše da jedu; zatim posedaše jedno do drugog na prag vrata. S obe strane gomile ruševina treptala je poslednja svetlost dana.
« Poslednja izmena: 22.03.2008. 16:26 Nedosko?iva »

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #5 poslato: 22.03.2008. 16:42 »
''Nebo nema miljenike'' je takođe jedna od mojih omiljenih (čitaj: mojih miljenika, ali ja nisam nebo  :)). Videla si od mene, priznaj! ;)  :P
To je bila prva knjiga ovog pisca koju sam pročitala i koja je i glavni krivac za neke stvari u mom umu...
Ona me je i nagnala (milom, priznajem :D) da dalje čitam Remarka...
Zbog te knjige sam zavolela trke formule (WebWolf, javi se!!!  :) )...
Zbog nje, počela sam da više razmišljam o ljudskom trajanju, smrti...
Zbog te knjige (zapravo, ovog pisca) sam odlučila da budem sa jednim momkom u vezi...  ;D

''Trijumfalna kapija'' je takođe IZUZETNA, kao i ''Tri ratna druga''.
To su moji favoriti, mada je teško izdvojiti jednu (pa čak i tri, ovako kao ja) od ostatka romana, jer svaki zavređuje da mu se posveti vreme, pažnja, komentar, pričanje o njima...

''Crni obelisk'' u centar (ili tu negde :) ) dešavanja stavlja mentalno obolelu osobu i odnos glavnog junaka prema njoj, je l' tako, Heindel?

Ne bih da napamet pričam, pokušaću da nađem preko neta, ali sve mi se čini da je snimljen film po romanu... ''Na zapadu ništa novo''...  :-\


P.S. Zatvoreniku uzvraćam pozdrav, ovako, slobodna (čitaj: željna slobode :) ) :bye:

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #6 poslato: 23.03.2008. 12:12 »
''Suviše glasno. Šta je bilo suviše glasno? Samo tišina. Tišina u kojoj se čovek rasprskavao kao u bezvazdušnom prostoru.''

''Živeti znači živeti od drugoga. Svi mi pomalo jedemo jedni druge. Po koji zračak dobrote s vremena na vreme - to ne treba propustiti. To snaži kad se mučno živi.''


''Čovek uopšte ne veruje koliko može da zaboravi. To je veliki blagoslov i prokleta nevolja.''

''Uvek male stvari pokazuju kakvo je stanje. Velike nikad. Velike leže isuviše blizu dramatičnog gesta i zavođenja u laž.''


... iz ''Trijumfalne kapije''...

Van mreže Miša iz Daleka

  • V.I.P.
  • Nišlija
  • *****
  • Poruke: 853
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #7 poslato: 23.03.2008. 13:19 »
Najupečatljiviji utisak na mene je ostavio "Crni obelisk", najverovatnije zbog određene doze misterije koju sadrži (mada nisam pročitao sva dela), scena - paljenje cigarete novčanicom od hiljadu maraka...


I ja Crni Obelisk pamtim upravo po toj sceni... bilo mi je jako interesantno da čitam o inflaciji, a da se ona ne događa njama...

Van mreže Ognjen(k)a

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 358
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #8 poslato: 23.03.2008. 16:13 »
"...Bio je to taj kratak komadić, taj momenat preticanja nakon dugih kilometara kroz prašinu, a zatim, odjednom, plavo Nebo, čisti zrak koji je, kao vino, udarao njegovo lice prekriveno korom prašine. Vrućina podivljalog motora, Sunce, Vulkan u daljini, Svet koji je opet bio ovde, jednostavan, velik, tih, ne učestvujući u trkama ni u ljudima, i onaj prometejski trenutak kad su se kola uspela na prevoj, koji je uzdigao Klerfea i prebacio ga iznad samoga sebe tako da više nije ni na šta mislio, ali je istodobno bio sve: kola što ih je držao u rukama, Vulkan čiji je levak vodio u pakao i Nebo od modrog, vrućeg metala prema kojemu je jurišao. Nekoliko sekundi kasnije cesta se opet naglavce sunovratila sa sedla, zavoj za zavojem, a kola s njom... Menjati brzinu... Menjati. Tko se najbolje služio menjačem morao je ovde pobediti...

...Kola pojuriše dalje, ali Klerfe, odjednom, nije vozio sam. Kao sena plamenca, koji leti negde u Visini, leteo je sa njim osećaj, ponekad iza njega, kao Vetar, ponekad ispred njega, kao prozirna zastava, ali uvek tik uza nj..."


Nebo (ne) zna za miljenike

Remark me hvata u bolonom trenutku (ne)postojanja... Pitam se: da li ja znam menjati brzine? Da li znam gde se nalazi kočnica? I da li uopšte kočiti, ili sačekati prvu prepreku da me zaustavi... da udarim u nju i stanem... da se nadjem sa njom čelo u čelo?

P.S. Ne letiš sama, Mila moja, tik sam uz tebe... Već napisah: Clouds are beautiful today... Palvo nebo i čist zrak... Eto, legni uz obalu našeg Neba i diši... Savim polako i sigurno...

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #9 poslato: 23.03.2008. 16:37 »
''NEBO NEMA MILJENIKE''

Možda se kao moto ovog romana može uzeti sledeća rečenica: ''Niko ne može izbeći smrt, ni bolesni ni zdravi, u tome je paradoks izjednačenja.''

Lilijan i Klerf, glavni junaci ove knjige. On, vozač formule, ona - bolesna od tuberkuloze, smeštena u sanatorijumu.
Meni je bila toliko simpatična njena ludost, nerazumna smelost, na neki način i buntovnost koju je iskazivala prema svojoj bolesti... pa čak i nemarnost...
Znala je da je sasvim izvesno da se neće izlečiti, i odnosila se prema svesti o tome ravnodušno, a opet, nije želela da se odriče nekih zadovoljstava u životu, koje su joj možda još više ugrožavale stanje i ubrzavale joj smrt.
Onda, pred kraj romana, dešava se neočekivani obrt: Klerf gine u saobraćajnoj nesreći!

I za mene najupečatljivije - njen unutrašnji monolog, neverica da se to desilo prvo njemu, a trebalo je njoj...

''LJUBI BLIŽNJEG SVOG''

Ja bih zaista volela da mi neko pomogne, jer sam ovu knjigu čitala pre dvanaest godina i mnogo je se slabo sećam...
Znam samo da se radi o nekom periodu inflacije (opet). (Remarkove nezaobilazne teme: rat, inflacija, bolest, smrt.)
I beše li u njoj glavni junaci (imena se sećam: Rut i Kern) daju poslednji novac koji su imali da bi se vozili ringišpilom, jer u tome vide način da osete strujanje, udar života?

''TRI RATNA DRUGA''

Moraću da ponovo pročitam ovaj roman (kao i ostale), kako bih mogla jasnije da uvidim sve što kao mlađa nisam razumevala do kraja.
Sećam se dela kad sahranjuju druga, opis te sahrane i kada kreću sa groblja, a narator kaže nešto kao: ''Okrenuo sam se. Niko nije išao za nama.''[/size]




Poslato: 23.03.2008. 16:26

''POVRATAK''

Ne znam zbog čega, ali mnogo mi je stvari iz ove knjige ostalo urezano u sećanje. To je pretposlednja knjiga koju sam čitala, možda zato, a možda i zbog toga što sam je čitala za vreme bombardovanja (baš sam izabrala literaturu da me opušta :) ).

Na izvrstan način, veoma ubedljivo, Remark je u ovom romanu oslikao psihologiju čoveka koji je preživeo ratne strahote i vratio se kući. I opisuje napore mladićeve da se vrati u normalne tokove.
Uzalud.
Više ništa nije kao pre.
Rat je zauvek promenio njegovu psihu.


Dobre su scene kada on sa svojim drugovima dočekuje vest da je rat završen, koliko je sumnji i tad u njima, vrte glavom na sve to...

I još neke scene nikad neću da zaboravim: kada se on vraća kući, ide putem i u baricama vidi sliku drveta, i uzdrhti, jer prvi put posle tako dugo vremena oseća kako je nešto lepo i čisto. I oseća neku drhtavu radost, prvi put je svestan mira, a onda kao senka to osećanje prelije sećanje na mrtve drugove... Nastupi pravi koktel osećanja...


Kod kuće ga dočekuju sa cvećem, natipisom ''Dobrodošao'' na vratima, majka počinje da plače... I on je teši, govori da nije potrebno to cveće za doček, nema smisla, šta će im to, glupiraju se, šta plače... I odmah dodaje, parafraziram: ''I tada primećujem da i meni teku suze niz obraze...''
Onda, u jednom od tih sveže povratničkih dana, juri sa psom (imena glavnog junaka se ne sećam, ali znam da se pas zvao Volf :) ), trče... on opisuje njih dvojicu kao tim koji isto radi: jure, trče, dahću, laju... a sve to rade kao neki ludaci, i on se obraća psu, sećam se rečenice: ''Sve nek ide do sto đavola, mi živimo, Volfe, živimo!''


I ovoga se sećam:
''Možda se rat stalno ponavlja samo zbog toga što jedan nikad ne može sasvim da oseti ono što drugi pati.''

Van mreže Nedoskočiva

  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.205
  • ''... ovo je sazvež?e za nju provincija...''
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #10 poslato: 23.03.2008. 18:55 »
Ovo je jedan od najdražih meni odlomaka... u pitanju je roman ''Crni obelisk'' (inače sam se pitala zašto se knjiga tako zove, mislim da postoji u romanu neko ko se bavi izgradnjom spomenika, pa zbog toga... ako nisam pomešala sa ne znam čim i kako...)

''Prekinem i tiho priđem prozoru. U mraku se gubi nečija mračna prilika; već je predaleko da bih joj bacio nešto na glavu, a i čemu? Ona je u pravu. Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv, uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo - no ko je taj koji ume da svira, i ako ume, šta mu to vredi?
Je li mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezigledna, je li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu?
Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje.
Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt?
Zašto živimo?
Da, zašto živimo?''


Poslato: 23.03.2008. 18:47

I uspela sam da pronađem ono čega sam se danas setila... ''Povratak''...

''Čekao sam na neki vihor koji bi me spasao i odneo, a sve je došlo polako, tako da nisam ni osetio. I sada je tu. Dok sam očajavao i verovao da je sve propalo, polako je raslo ovo. Mislio sam da je rastanak uvek i kraj. Danas znam: i rastenje je rastanak. I rastanje je napuštanje. I nema kraja.''



Van mreže Karaeska

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 1
    • Pogledaj profil
Odg: Erih Marija Remark
« Odgovor #11 poslato: 11.08.2012. 15:35 »
Ja sam od njega čitala Nebo ne zna za miljenike i Zti ratna druga pa moram izdvojit par meni najdražih citata iz obe knjige, naravno
tek sam počela s njim, nastaviću i sa drugim knjigama.

"Nemoj samo dozvoliti da ti se nešto suviše približi. Što god mu jednom postane blisko, čovek želi i da zadrži. A zadržati se ne može
ništa."

"Uostalom, čini se da to nije ni potrebno. Životu ne trebaš pogledati u lice, dovoljno je da ga osetiš."

"Znao sam da ćeš se vratiti. Žene katkad ostavljaju svoje muškarce, ali svoje haljine nikada."

"U piću je divno - ljudi se brže zbližavaju- samo što između večeri i jutra postoji međuvrijeme, dugo kao godina."

"Novac ne čini čovjeka sretnim, ali ga čini nezavisnim, a to je još više.