1. Uvod
Da ne pricam previse... idem dalje

2. POCETAK KRAJA

Након доношења Устава из 1888. године, краљ Милан доноси одлуку да се повуче са трона у корист свог малолетног сина Александра Обреновића. Ово је био један неочекиван потез за таадашње савременике, пре свега што је у том тренутку краљ Милан имао само 34. Одлука краља Милана је била неочекивана и из још једног разлога. У тренутку повлачења Милан је био у потпуности сазрео као владар, и да је наставио у годинама које долазе показао би највише. Ондашњи савременици наводе неколико разлога зашто је дошло до абдикације. Неки су говорили да је се краљ повукао са трона због низа лоших и непримерених одлука, док су други разлог тражили у слабом карактеру краља. Краљ Милан је водио на неки начин распустан живот. Волео је кафану, коцку, односно све оно што је црква осуђивала. И поред свих ових разлога, краљ је морао да абдицира због неодрживости уставног стања. Устав који је донет 1888. године је био добар али неприменљив на тадашњу Србију. Милан је потајно желео доношење неодрживог устава, да би након његовог укидања поново дошао на влас на овај или онај начин.
   Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године, од оца Милана Обреновића и мајке краљице Наталије Кешко, у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. У тренутку абдикације, 1889. године, Александар је још увек био малолетан, тако да уместо њега влада намесништво у саставу: Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић. Намесништво је требало да влада све до пунолетства младог краља. Краљ Милан је напустио земљу, и након доношења закона 14. марта 1892. године бивши краљ гуди статус држављанина Србије.
   На челу намесништва био је Јован Ристић, либерал, човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици. Умро у Београду 1899. године.
   Све до пунолетства уместо монарха владало је Намесништво као колегијални орган. На челу Намесништва налазио се Јован Ристић, вођа либерала, а скупштинску већину у том тренутку и већину у влади имали су радикали, са Николом на челу. Када је у јуну 1982. године умро Коста Протић на празно месту у Намесништву претендовали су нико други до радикали. Крњем Намесништву то није одговарало. Да би Никола Пашић био Никола Пашић, покушао је да уцени, примора намеснике да место ипак уступе радикалима. У том тренутку он се налазио на челу владе, па је поднео оставку. Након овог потеза Намесништво је повукло још прљавији потез. Намесништво је противно принципу парламентаризма поверило формирање владе либералу Јовану Авакумовићу. Основни циљ владе Јована Авакумовића је била промена власти, у смислу да се власт не налази више у рукама радикала, што је изазвало озбиљну кризу.
   „Криза је решена државним ударом краља Александра 1. априла 1893. године, којим се он прогласио пунолетним.“2 Први државни удар краљ Александар извршио је по савету и уз помоћ свога оца Милана. „Доку су се намесници и министри налазили на вечери у дрвоту, један коњички пук и артиљеријска подофицирска школа запосели су Министарства унутрашњих и цпољних послова, управу града и телеграф. Опкољене су куће намесника и министара и зграда Народне скупштине. У току вечере краљ је својом здравицом саопштио своју намеру присутним намесницима и министрима.“3 Пошто намесници нису одмах пристали добровољно да потпишу своје оставке, мало дуже су се задржали у двору, до јутра. Док су се бивши намесници двоумили и тражили излаз тамо где га нема, војска је по касарнама давала заклетву на верност новом краљу Александру Обреновићу. Иако је радикалима одговарао овакав расплет, они су са двором покварили своје односе већ наредне године.

3. ДРЖАВНИ УДАР – 9. МАЈ 1894.г

Након смењивања радикалске владе, на чело долази влада Светомира Николајевича. Догодила су се озбиљна нарушавања уставног поретка па нови државни удар може се рећи био очекиван. Други државни удар краља Александра догодио се 9. маја 1894. године. Овога пута војска није коришћема, али је цео град био облепље краљевом прокламацијом о промени уставног стања. Продукт овог удара био је промена Устава, тј Устав из 1888 замењен је Уставом из 1869.

УСТАВ ИЗ 1901. ГОДИНЕ – АПРИЛСКИ УСТАВ

Политичка ситуација и поступак доношења Устава

Све партије су на промену уставног стања реаговале на свој начин али су скоро све биле за повраћај Устава из 1888, или за доношење новог. За решење уставног питања створили су се услови тек након пада владе Владана Ђорђевића 1900. године. Одлука краља Александра да се ожени дворском дамом краљице Наталије била је непоколебљива. Убедио је владику и добио благослов али се то није десило са тадашњим министрима и влада Владана Ђорђевића је пала. “Дошло је до знатног побољшавања односа са радикалима. Формиран је кабинет Алексе Јовановића који је у чаршији прозван “свадбарским кабинетом”. Овакву ситуацију је искористила и руска тајна дипломатија као прилику да се дефинитивно       краљ Александар и краљица Драга     победи аустријски утицај у Србији, да се  радикали врате на власт и да се осведочени руски непријатељ Милан Обреновић коначно елиминише као политички чинилац. Извршен је притисак на руски двор да се цар формално прихвати кумства краљевском пару Александру и Драги и тиме учини дипломатска потпора свему оном што је следило у Србији.”7
Да би се донео устав морао је да се поштује важећи закон и протокол за промену устава. Прво је било потребно да се изјасне две узастопне Обичне скупштине, а потом да се устав изгласа на Великој скупштини. Првенствено Александар није желео да о доношењу новог Устава одлучује Велика скупштина, у којој су већину имали радикали. Он се одлућио за, ако се тако може рећи, заобилазни пут. “Октроисању је претходио споразум радикала и напредњака, тзв. фузија и формирање заједничке владе”8.
“Априлски устав постао је укрштањем напредњачких и радикалских идеја. У својим првим данима докле се нису од начелне странке прометнули у дворску, напредњаци су исто тако као и радикали били противни владалачкој свемоћи, али, за разлику од радикала, који су мислили да ограниче владаоца сељачком Скупштином, напредњаци су мислили да то учине дводомним парламентом у коме би претезао утицај богатства и образованости.”9

Карактеристике

Ако је веровати Слободану Јовановицу, краљ Александар је децидирано захтевао да се у устав унесе следеће: “Ако Краљ за собом не остави мушког потомства, наследство прелази на побочну линију, а ако ниједног од потомака у Дому Обреновића не би било, наследство прелази на непосредно женско потомство, опет из законитог брака.” Александар је овим желео да се обезбеди, Драга је била пред порођајем, да се и рођењем женског детета продужи лоза Обреновића. “По Априлском уставу, Народно представништво делило се на два дома: Сенат и Скупштина.
Сенат је имао три врсте чланова:
1. три члана „по праву“: престолонаследник, архиепископ београдски, епископ нишки;
2. тридесет чланова постављених краљем;
3. осамнаест чланова изабраних од народа.
Сенатори постављани краљем чинили су три петине сената, али како су постављани на цео живот, они су се могли начинити независни од краља. Мачин на који се Сенат састављао није обезбеђивао краљу онај утицај над тим телом који је он желео.
Народна скупштина имала је 130 чланова, тај број утврђен је самим Уставом. По Уставу од 1869, број посланика зависио је од броја пореских глава. Краљеви посланици укинути су Априлским уставом, или тачније речено, пребачени су у Сенат. Априлски устав усвојио је углавном изборни систем  који је важио под  Уставом из 1888: избор по окружним листама према сразмери становништва. Појединости овог сразмерног представништва остављене су изборном закону. Из Устава од 1888 узета је установа „квалификованих кандидата“ – како су се називали кандидати с факултетском спремом. По Уставу из 1888, на свакој кандидатској листи морала су бити два оваква кандината, а по Априлском уставу само један.“10 За пасивно бирачко право постојао је и услов да кандидати морају да буду писмени, што показује да цело друштво покушава да се подигне на један виши образованији ниво.
Права грађана гарантована су и новим Уставом – лична слобода, слобода збора и договора, неповредивост стана и својине, слобода мишљења. Предвиђено је да се посебним законима касније ова права ограниче.  Гарантована је и слобода штампе,  а ганације се темељила на забрани увођења цензуре.
“Судској власти посвећен је само један члан овог устава. Одредбе овог члана биле су начелне природе и потврђивале су начела и устројство постојећег правосудног система.”11

ПОСЛЕДЊИ ДРЖАВНИ УДАР КРАЉА АЛЕКСАНДАР
И МАЈСКИ ПРЕВРАТ

Државни удар

Тек што је нови Устав заживео долази до нових криза. По замисли краља Устав је могао да се одржи само уз чврсту фузију напредњака и радикала. Али да је то „немогућа мисија“ види се из поделе унутар Радикалне странке. Поделили су се на „фузионаше“ и на противнике фузије. Имао је проблеме са сенатом, који није усвајао све његове одлуке. Уместо да Сенат постане краљева брана према Скупштини, постао је оружије радикала којим се краљ може уцењивати. . Краљ је увидео да овако неће ићи па је размишљао о новим променама. Пре него је извршио нови државни удар догодиле су се Мартовске демонстрације 23. марта 1903. године у којима су учествовали студенти, занатлије, трговци...
Александар је искористио нереде и суспендовао устав 45 минута пред поноћи и тиме извршио државни удар, којим је направио један мали ресет.
Како?
 „Узевши сву власт у своје руке, краљ је распустио Сенат н Скупштину, поништио све указе о наименовању сенатора, ставио Државни савет на расположење, укинуо закон о изборима Народног представништва о општинама, и о штампи, наредио нов избор председника и судија свих судова осим председника Касационог суда.
Још исто вече постављени су нови сенатори м саветници и председник Сената и председник Државног савета били су, по примеру председника владе, генерали. Успостављени су законом о штампи и о општинама који су важили осамдесетих година, када је напредњачка влада водила борбу противу радикализма.
Краљев проглас датиран је 24. марта у 11 часова и четврт поподне. Тек што је тај проглас излепљен и растурен, стао се лепити и растурати други један, датиран 15 марта, којим се Априлски устав враћа у потпуну силу и важност. Безуставно стање трајало |е свега три четврти часа, ни секунда више, — од 11:15 увече до истека поноћи. Обустављање Устава правдало се у краљевом прогласу, измећу осталога и тешким спољашњим приликама. У чему су се састојале те тешке спољашње прилике које су за три четврти часа биле и прошле?... Наш политички живот са периодичним укидањем и успостављањем Устава и са државним ударима који су се узајамно потирали, доиста је личио на лакрдију. Врхунац те лакрдије била је ова диктатура од три четврти сата. У чаршији су се подмигивали м дошаптавали: Овако шта ни Домановић у својој „Страдији" није био кадар измислити!
Удар од двадесет петог марта постепено је сазревао у краљевој глави. Још онда кад је образовао Цинцар-Марковићеву владу, он је намеравао да мења Априлски устав, мислећи да се то да извести помоћу једне послушне Скупштине коју би полиција изабрала. После неког времена њему је постало јасно да је избор такве Скупштине скопчан с несавладивим тешкоћама. Општине, које су састављале бирачке спискове, биле су највећим делом у радикалним рукама. Судови, који су у последњој надлежности решавали о исправкама бирачких спискова, били су пуни радикала. Гласање је било тајно, штампа слободна. Оверавање посланичких пуномоћства није вршила Скупштина, него Касациони суд, у коме влада није имала већину. Претпостављајући да, насупрот свима препонама, влада изабере своју Скупштину, ту је био Сенат с радикалном већином, готово да одбаци све оно што би Скупштина  решила. Краљ се вајкао да су радикали похватали све бусије, и да под Априлским уставом није могуће владати против њих. Пре него што би ушао у изборе, краљ је морао отети радикалима све њихове бусије. То пак није се могло извршити без промене Априлског устава. Уместо да се помоћу погодне Скупштине изврши промена Устава, ваљало је променити Устав, да би се могла изабрати погодна Скупштина. Пошто је Априлски устав он дао, краљ је држао да га он може и променити.
Испрва помишљао је да на место Априлског устава изда други устав.
26. фебруара говорио је управнику града, Маршићанину да ће повратити у важност Устав од 1869, као што је и 1894 учинио.
12. марта рекао му је да не мисли више на повраћање Устава од 1869. Ограничиће се на то да у Априлском уставу промени оне одредбе које му сметају у растурању радикалних бусија — те су бусије биле радикални Сенат, радикални Савет, радикални судови. Те измене Априлског устава требале су да буду објављене шестог априла, — истог дана, дакле, кад је, две године раније, и Априлски устав објављен. Мартовски метежи одлучили су краља да са уставном променом похита. Он је рекао управнику града:
„Јучерашњи нереди одлучили су ме, да ревизију Устава извршим пре него што сам намеравао извршити је, и да је извршим другачије, а не као пгго сам то раније намеравао. Уместо сваке друге ревизије, ја ћу ноћас пред поноћ суспендовати Устав, а одмах после пола ноћи вратићу га поново на снагу. Међутим за оно безуставно време од једног сата, за које ће време народ мирно спавати, укинућу законе које су ми радикали на превару измамили, као: закон о општинама, закон о штампи, а поред ових и закон о изборима посланика; променићу лични састав доживотних сенатора и државних саветника, и уништићу досадашњи размештај судија по судовима. Све то како је сада, ја сам дао условно, тј. да се нови Устав уведе у живот у споразуму са мном и онако како сам са радикалним првацима унапред углавио. Кад су они од тог споразума одустали, — одустајем и ја, и враћам све у првобитно стање. Народ тиме неће изгубити баш ништа. Устав који сам добровољно дао, остаће и даље у снази.“ После извршеног удара владина штампа писала је у истом смислу: у самом Уставу није се ништа мењало, уништени су само „они штетни и опасни закони, оне опасне бусије страначке"... Укратко, све се враћало на ону тачку на којој су ствари стајале две године раније, у часу објављивања Априлског устава. Све оно што је после објављивања тог Устава законодавно тело било решило збрисано је као да га није ни било; самом Уставу ниједна запета није помакнута. Као што је рекао аустроугарски посланик, суд није разбијен, него је само другим вином напуњен.“

Мајски преврат

Овакво стање деловало је узнемирујуће на официре. Официрски кор, негован од краља Милана скоро као посебна друштвена каста, био је оптерећен и ниским платама које су исплаћиване са закашњењем. Дворске скандале, понашање краљичине браће и опште стање у друштву многи официри су схватали као личну увреду. Још од 1901. године група млађих официра, на чијем челу се налазио поручник Драгутин Димитријевић Апис, почела је са организовањем завере против последњих Обреновића. Завери су се постепено прикључивали виђенији политичари, противници Александровог режима (најистакнутији је био Ђорђе Генчић), пензионисани виши официри и генерали (пуковник Александар Машин - брат првог мужа краљице Драге, генерал Дамјан Поповић и други), али и приврженици династије Карађорђевића и виђенији противници режима. После дугих припрема у ноћи 29. маја извршен је препад на двор. Убијени су краљ и краљица и после свирепог масакра бачени са балкона дворског конака. Те ноћи је убијен и маршал двора - генерал Лазар Петровић, председник владе — генерал Цинцар-Марковић, министар војске - генерал Павловић,
краљичина браћа Никола и Никодије Луњевица, командант Дунавске дивизије -пуковник Николић. Пало је још неколико жртава, углавном краљевих приврженика. На страни завереника живот је изгубио потпуковник Наумовић (иначе краљев ађутант), а Драгутин Димитријевић (тада капетан) је рањен.
Исте ноћи формирана је револуционарна влада састављена од „пријатеља народа" (чинили су је представници све три релевантне политичке партије), на челу са Јованом Авакумовићем. Како су у току ноћи војска и окупљени грађани „извикали" Петра Карађорђевића за краља, нова влада је то прихватила као чињеницу и (очекивано) фактичко стање.