collapse

* Korisnik

 
 
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?

* Izdvajamo

* Statistika

  • stats Ukupno članova: 13.238
  • stats Ukupno poruka: 152.073
  • stats Ukupno tema: 10.587
  • stats Ukupno kategorija: 6
  • stats Ukupno foruma: 72
  • stats Najviše prisutnih korisnika: 1.211

Autor Tema: Države na našoj planeti  (Pročitano 6220 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Države na našoj planeti
« poslato: 06.05.2011. 15:06 »



MAROKO

Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море. Граничи са Алжиром на истоку и Западном Сахаром на југу.

Мароко је прогласио сувереност над Западном Сахаром и држи највећи део њене територије још од 1975. године.
Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство. Ал-Магреб значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи "Божија земља" на Берберском језику).Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а с истока и југа планине Атласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тоубкал (4.165 m). Уз обалу северног дела Марока клима је медитеранска, а у унутрашњости нешто оштрија, с хладнијим зимама и топлијим летима. Количина падавина опада од севера према југу; најјужнији делови земље припадају Сахари. Планински врхови на северу покривени су снегом већи део године

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем 7. века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У 11. веку подручје је постало део државе Алморавида, а у 12. веку Алмохада. У 16. веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка 20. века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финанцијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, утеловљене у особи султана Мухамеда V. Француска је покушала зауставити осамостаљење, али је у другој половини 1950их морала попустити и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мохамед прогласио се краљем.

Мароканску независност обележила је дуга (1961. – 1999.) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео одржати јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у савезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним лежиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

У 1990има у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наслиједио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.

Главни језици становништва су арапски, односно његово нарјечје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од старосједитеља Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избјеглица с Иберијског полуострва након реконквисте.

Државна религија је ислам, којој припадају готово сви становници. Већина Мароканаца по вери су сунитски муслимани, којима припадају Арапи и Бербери.

Мароко је по броју становника четврта арапска земља, иза Египта, Судана и Алжира. Арапи су дошли у Мароко у 7. веку и успоставили своју културу ондје. Јеврејска заједница у Мароку се значајно смањила, а тренутно броји око 7.000 становника.

Већина од 100.000 иностраних становника су Французи и Шпанци, од којих су многи учитељи или висококваликиковани радници. Све више и више је и пензионера, посебно у Маракешу.
Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

Izvor

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Države na našoj planeti
« Odgovor #1 poslato: 06.05.2011. 15:14 »


KENIJA


Република Кенија (свахили Jamhuri ya Kenya, енгл. Republic of Kenya) је република у источној Африци. Граничи се са Суданом и Етиопијом на северу, на истоку са Сомалијом, на југу са Танзанијом и на западу са Угандом. На југозападу излази на језеро Викторија, а на југоистоку на Индијски океан. Површина Кеније износи 580.367 km². По површини она је 48. држава у свету, а 22. на континенту. По процени из 2004. Кенија је имала 34.707.817 становника. Главни и највећи град Кеније је Најроби, а остали већи градови су Момбаса, Кисуму, Накуру, Елдорет, Махакос, Лодвар, Ламу и Гариса. Кенија је била британска колонија. Независност је стекла 12. децембра 1963. Кенија је позната као земља националних паркова и резервата богатих спектакуларним биљним и животињским светом (Цаво, Масаи Мара, Амбосели).

Север и исток Кеније заузимају сушне и полусушне зоне равница и брежуљака. Мала и неправилно распоређена количина падавина у овој ретко насељеној регији не дозвољава развој пољопривреде.

На југу се налази планинска подручја са надморским висинама изнад 1.000 m (највиши врх земље је угашени вулкан Кенија са 5.199 m, друга највиша планина Африке иза Килиманџара). У овом подручју је највећа концентрација становништва због умерене климе и плодне земље што је у колонијалном раздобљу привукло европске насељенике. Ову планинску зону у смеру север-југ пресеца источни огранак Велике раседне долине (Great Rift Valley) у којој се налази неколико језера, међу којима је највеће Туркана на северу, на граници са Етиопијом.

На западу Кенија излази на језеро Викторија, по површини друго највеће слатководно језеро на свету. Северно од језера Викторија, на граници са Угандом се налази планина Елгон.

На истоку Кенија излази на Индијски океан у који се уливају две највеће кенијске реке Тана и Галана.

Највећи градови у земљи су Најроби (2.750.561 становника 2005.), лука Момбаса (799.727), Накуру (259.934), Елдорет (218.472) и Кисуму (216.479).
Кенија је подељена екватором на два скоро једнака дела. Регија северно од екватора је топла и прима мало кише. Јужна регија заузима три метеоролошке зоне: када нема кише, годишња температура у јуну је 24 степена, у јулу 28 степени. Кишни месеци су од октобра до децембра и од априла до јуна.

Око 11% земљишта у Кенији је погодно за пољопривреду. Јужни делови су у великој мери под шумом. Биљни свет Кеније је разноврсан. Дуж обале су шуме палми, мангрове, тиковине, копала (тврда смола), и сандаловине. Шуме баобаба, еуфорбија покривају земљу до око 915 m изнад мора. Савана је карактеристична за терен од 915 до 2745 m изнад мора.

Изузетно богат животињски свет је спцифичан за Кенију. Неке од животиња које имају своја саништа у Кенији су слон, носорог, нилски коњ, жирафа, зебра, газела, гну, биво, лав, леопард, ној, фламинго итд. Животиње су заштићене у националним парковима и резерватима који су истовремено и туристичке дестинације за сафари.

У Кенији живе 44 етничке групе, које припадају трима великим групама народа Банту, Нилотима и Кушитима. Овај етнички мозаик је последица многобројних миграција и историјских збивања на територији данашње Кеније. Банту народи су дошли из два правца, са истока из предела данашњег Камеруна и Нигерије пре 1 века нове ере, као и из истог правца након 1. века нове ере, али и са југа из области Катанга на подручју данашњег Конга и Замбије. Као што им и име говори Нилотски народи су се доселили око 1500. године из долине Нила и настанили у Великој раседној долини и околини језера Викторија. Они су овде на месту где је живео стари народ Чвези основали краљевство Буњоро-Китара. Кушитски народи су живели у овој области и у време Старог Египта, дакле у миленијумима пре нове ере, а њихова насељеност у данашњој Кенија је последица колонијалних подела у 19. и 20. веку.

Инвазија Банту народа после 14. века приморале су већину нилотских етничких група да мигрирају у Уганду, где су они створили ново царство, или у Танзанију, где, мешајући се са Банту народима, они су постали Сукума и Њамвези. као што су у Кенији Луо асимиловали у великој мери Банту културу. Ипак друга група освајача дошла је у Кенију у 17. веку и са севера. То су били нило-хамитски народи који су се бавили сточарством. Њихова друштва су у основи били кланови, такође је ратник, или муран, био централна односно главна фигура. Они никад нису имали многобројну војску.

У приобалном делу Кеније су биле веома живе интеракције локалног Банту становништва са Арапима из Омана, Персијанцима из Шираза, па чак и Индусима. У периоду од 6. до 9. века активности су са дотадашње пољопривреде и риболова, проширене и на бродоградњу и пловидбу. У том периоду поморска трговина се одвијала углавном према југу, ка тада веома живом трговачком центру Килви. У 15. веку су два велика морепловца посетила обалу данашње Кеније - Женг Хе из Кине је 1414. године посетио Малинди, а Васко де Гама из Португала је 1498. посетио Момбасу. У 17. веку су Португалци имали великог утицаја у приобаљу, до победе Арапа из Омана 1698. године који су били најутицајнији до 1885. године када је читава Кенија пала под колонијални утицај Велике Британије. Арапски назив за подручје источно-афричке обале и становника је био Зењ (земља „црних људи“) и односио се на градове као што су Момбаса, Малинди и Ламу у којима се развијала култура повзенана хибридним Свахили језиком са утицајима арапског, поругалског и фарсија, који је захваљујући трговини и комуникацији постао основни језик источне АФрике.
Средиште управе британске колоније Источна Африка која је формирана 1895. године налазило се од 1889. године у Махакосу, да би 1899. године било пребачено у Најроби.

Мау Мау устанак, у коме су доминирали припадници етничких група Кикују, Ембу и Меру, трајао је осам година, од 1952. до 1960. Повод за овај устанак су били затегнути друштвени, економски и расни односи, а додатни стимуланс је био период деколонизације у Африци. Ускоро након овог устанка је проглашена независност Кеније 12. децембра 1963, а први председник је био један од вођа устанка Џомо Кенијата. Од независности до 1992. године у Кенији је на власти била једна партија - Кенијска афричка национална унија. Након Кенијатине смрти 1978. године нови председник је постао Данијел Арап Мои (пореклом Каленџин) кога је 2002. године победом на изборима наследио садашњи председник Мваи Кибаки (преклом Кикију).

Кенија је подељена на осам административних провинција (mkoa једнина, mikoa множина на свахилију):
Провинције Кеније

    Централна
    Обална
    Источна
    Најроби провинција
    Североисточна
    Њанза
    Раседна долина
    Западна

На челу сваке провинције се налази управник (Provincial Commissioner) те провинције кога поставља председник државе. Провинције су подељене на дистрикте (wilaya на свахилију). У време пописа 1999. године било је 69 дистрикта. Од тада њихов број је растао да би 2009. године достигао број од 254 дистрикта.  У августу 2009. године је Врховни суд Кеније донео одлуку да све новоформиране дистрикте ставља ван закона и одредио 46 легалних дистрикта.

У Кенији живе око 44 етничке групе чији језици припадају трима већим групама: Банту (највећи народи Кикују, 22%, Луја, 14% и Камба, 11%), нилско-сахарској (највећи народи Луо, 13% и Каленџин, 12%) и кушитска група која има мали број припадника, али у деловима земље с малом густином насељенсти, тако да заузимају велики део територије (Сомали, Боран). Сходно етничкој припадности свака етничка група има свој језик сврстани такође у три групе банту, нило-сахарски и кушитски. Званични језици су свахили и енглески.

Најзаступљенија религија у Кенији је хришћанство (око 38% протестаната и 28% католика). Муслимана има око 7%, а остатак становништва припада домаћим верама, чији су елементи присутни и у трима већим религијама.
Образовање у Кенији није обавезно, али осам година основне школе је обезбеђено од владе. Током 1990. скоро је 5.4 милиона ученика похађало 14.690 основних школа, а 614.000 средњешколаца је похађало 2.750 средњих школа. Кенија има четири универзитета: Универзитет у Најробију, Кенијата Универзитет, Егертон Универзитет у Накуру и Мои Универзитет у Елдорету. Специјални колеџи укључујући Момбаса политехнички, Музичка академија у Најроби.
Већина културних институција у Кенији је у Најробију или у Момбаси. У Најробију је Национални музеј Кеније, који укључује историју и геологију. У Најробију се налази и Мек Милан меморијална библиотека, са специјалном колекцијом Африке. У Момбаси је Форт Џизус музеј, историјски музеј основан још у 16. веку од Португалаца. Китал музеј је историјски и научни музеј.

Најразвијеније гране кенијске привреде су пољопривреда и туризам. Извози се кафа и чај, а највећи извор стране валуте су туристичке посете националним парковима и резерватима (најпознатији је Масаи Мара који граничи са Серенгетијем у Танзанији). У Најробију, који је саобраћајно и привредно средиште источноафричке регије, развијен је и услужни сектор.


Izvor

Poslato: 06.05.2011. 15:10


SAN MARINO


Сан Марино се граничи са два италијанска региона, на североистоку са Емилијом Ромањом и регионом Марке на југозападу. Има површину од 60,57 квадратних километара. Удаљеност између најсеверније и најјужније границе Сан Марина износи 12 километра. Највиши врх је Монте Титано чија висина је 739 метара.

Клима је медитеранског типа, али је блажа него у приморју због надморске висине. Лети температура варира од 20° до 30°, а зими од -2° до 10°. Просечне падавине износе 550 mm годишње.
Сан Марино нема природних ресурса, тако да се његова територија пре свега користи за пољопривреду. Узгајају се житарице, вино, маслине и воће. Од животиња узгајају се говеда и свиње. Све до шездесетих година прошлог века становници Сан Марина су живели пре свега од пољопривреде. Од тада почињу да се развијају и друге делатности као што су занаство, трговина и пре свега туризам. Сан Марино пре свега извози вино, лан, занатске производе и маркице. Продаја маркица представља 10% бруто домаћег производа. Други велики извор профита је туризам, који директно или индиректно чини 60% државне зараде. Становници Сан Марина не плаћају никакав или врло мали порез. Просечна годишња зарада износи 10300 долара. 52% активног становништва ради у сектору услуга, 41% у секундарном сектору и 7% у пољопривреди. Од јануара 2002. званични новац Сан Марина је евро, а пре тога то је била италијанска лира.Становништво Сан Марина је по попису из 2002. године бројало 28.753 становника. Од тога су 83,1% особе рођене у Сан Марину, а 12% су италијани. Више од 13.000 држављанина Сан Марина живе у иностранству. Због мале површине густина насељености је велика и износи 475 становника по км². 92,3% становништва су католици, а 3% се изјашњава као атеисти.

Сан Марино је подељен у девет кастела (општина):

    Сан Марино,
    Серавале,
    Борго Мађоре,
    Домањано,
    Фијорентино,
    Аквавива,
    Фаетано,
    Ћезанова и
    Монтеђардино.

Сан Марино је познат по трци Формуле један. Трка се не вози на територији Сан Марина већ 100 km северозападно одатле у Имоли. до тога је дошло 1980. када је велика награда италије из Монце пребачена у Имолу. Услед протеста одлука је следеће године поништена, а како Италија није могла да има две трке, трка у Имоли се од 1981. вози као велика награда Сан Марина.

Иако Сан Марино има малу популацију има сопствени фудбалски шампионат и фудбалски савез основан 1931. Првенство се састоји из петнаест екипа које су у почетку подељене у две групе од по седам и осам екипа, а затим по три првопласиране иду даље и боре се за првака по куп формату.

Izvor

Van mreže Mixa

  • Moderator
  • Meraklija
  • ***
  • Poruke: 4.556
  • Pol: Muškarac
  • ...sparkling...
    • Pogledaj profil
Odg: Države na našoj planeti
« Odgovor #2 poslato: 06.05.2011. 15:21 »
KUBA

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=TTWo3RSaJUM" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=TTWo3RSaJUM</a>

 ;D

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Irska
« Odgovor #3 poslato: 06.05.2011. 21:04 »
IRSKA

Ирска (ирски: Éire)је званичан назив суверене државе која покрива приближно пет шестина острва Ирске, на обали северозападне Европе. Република је формирана 1949. Службено име државе је Ирска (ирски: Éire), и ово је како међународне организације и појединци називају ову земљу. Ирска је чланица Европске уније, има развијену економију, и броји мало преко четири милиона становника. Преостала шестина острва је позната као Северна Ирска, и део је Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске.Келти су дошли до Ирске око 300. п. н. е. Контролисали су земљу око 1.000 година и оставили културу и језик који је преживео до сад, посебно у Голвеју, Корку, Керију и Вотерфорду. Римљани, који су освојили Британију, никад нису стигли до Ирске. Ирска је примила хришћанство између трећег и петог века, као једина земља која га је примила као веру на мирољубив начин.

Острво Ирска се простире на 84.421 km² од којих пет шестина припада Републици Ирској, а остатак чини Северну Ирску. На западу се налази Атлантски океан, на североистоку Северни канал. На истоку се налази Ирско море које се на југозападу спаја са океаном преко Канала светог Џорџа и Келтског мора. Западна обала Ирске се махом састоји од стена, брда и ниских планина (највиша тачка је Карунтухил (Carrauntoohill) на 1.041 m).

Локална умерена клима је нешто измењена услед Северноатлантске струје. Лета су ретко веома врућа, али се температура зими не спушта често испод нуле. Падавине су врло честе, са чак до 275 кишних дана годишње у неким деловима земље. Главни градови су престоница, Даблин на источној обали, Корк на јужној, Голвеј и Лимерик на западној обали, и Вотерфорд на јужној обали (види Градови у Ирској).

Северна Ирска, или Шест округа, како се ова територија зове на остатку острва, будући да се састоји од шест, од укупно девет, округа покрајине Алстер, настала је након преговора одржаних у Лондону о подели Ирске 1921. године. Ова контроверзна одлука о подели острва и стварању јужне Слободне Држава Ирске и Северне Ирске довела је до грађанског рата на јужном, католичком делу острва, док је претежно протестантски север био сагласан са новом поделом јер је остао у саставу Уједињеног Краљевства. Углавном су католици остали незадовољни поделом острва, тако да се неки сегменти друштва нису одрекли политичке и оружане борбе за поново уједињење острва у јединствену државу која би обухватала и све северне области (грофовије):

    Фермана,
    Арма,
    Тајрон,
    Даун,
    Антрим
    Дери

сматрају се делом Ирске, мада под британском окупацијом. Окрузи Каван, Монахан и Данегал, уз већ поменуте, творе покрајину Алстер. Уз Алстер, остале покрајине ирског острва су:

    Манстер,
    Конот
    Ленстер.

Укупно на острву има 32 округа.
Ирска економија пре 1980. године била је "традиционално" устројена и не нарочито успешна. Тада је Ирска знатно заостајала за Уједињеним Краљевством и осталом Западном Европом. У тадашњој ирској економији пољопривреда је имала важнију улогу. Од 1980. године долази до великих промена.

Данас је Ирска други светски највећи извозник рачунарских програма. Готово трећина свих персоналних рачунала проданих у Европи произведена је у Ирској, и то већином у америчким фабрикама.

Упоређујући ниво развијености Ирске и Уједињеног Краљевства, види се да је Ирска, као традиционално неразвијена, успела за 20-ак година да достигне Уједињено Краљевство. На пример, Ирска је 1977. године имала 65 % народног бруто дохотка по становнику Уједињеног Краљевства, а 2000. године тај број је износио чак 93 %. Један други показатељ наводи да је куповна моћ Ираца виша него код Швеђана, Немаца, Француза, Британаца или Италијана.
Клима Ирске је атлантска, с много влаге, великом облачности и мало сунчаних дана, нарочито у западним деловима, који су под непосредним утицајем сталних и снажних западних ветрова. Због тога тај део земље има већу количину годишњих падавина (око 1500 mm) од источног (750 mm). Највише падавина има југозападни планински део – око 2500 mm. Због сталне влаге, и зато јер нема суша ливаде су стално зелене, па је по томе Ирска и добила име зелено острво.

Izvor

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Lihtenštajn
« Odgovor #4 poslato: 07.05.2011. 10:37 »
LIHTENŠTAJN

Кнежевина Лихтенштајн (нем. Fürstentum Liechtenstein) је држава у западној Европи. Граничи се са Швајцарском на западу, и Аустријом на истоку. Рељеф Лихтенштајна је планински, због чега је једна од главних привредних грана зимски туризам.

Главни град Лихтенштајна је Вадуц а највећи град је Шан.

Садашња територија Лихтенштајна чинила је у прошлости мали део римске регије Реција. Током векова ова земља је остала јако далеко од европских стратешких интереса. Пре доласка на власт актуелне династије, била је феудални посед у власништву једног огранка породице Хабзбурговаца.

Династија Лихтенштајн је своје име добила по дворцу Лихтенштајн, здању смештеном знатно даље у Аустрији, који им је припадао од 1140. до XIII века, да би им коначно био враћен 1807. Вековима су чланови династије Лихтенштајн узимали у посед велика подручја, нарочито у Моравској, Доњој Аустрији и Штајерској, не успевајући ипак да избегну старатељство крупније властеле, пре свих Хабзбурговаца, којима су често нудили своје саветничке услуге. С обзиром на то да ниједна њихова територија није била под директном надлежношћу цара, династија Лихтенштајн није могла да учествује у раду Рајхстага.

Породица је, желећи да увећа своју моћ добијањем столице у Рајхстагу, почела да чини све како би приграбила поседе зване unmittelbar, то јест поседе којима је једини сизерен цар лично. После дугих преговора, то им је најзад пошло за руком куповином две минијатурне грофовије Шеленберг и Вадуц од Хабзбурговаца, редом 1699. и 1712. године.

Ова две парцеле су испуњавале тражене критеријуме, тако да их је цар Карло VI ујединио и уздигао на ранг кнежевине, 23. јануара 1719, наденувши им име Лихтенштајн, у част свог новог кнеза Антона Флоријана од Лихтенштајна. Управо тада Лихтенштајн постаје суверена држава у саставу Светог римског царства. Имајући у виду да је ова трансакција била чисто политичка, принчеви Лихтенштајна су се нашли на својој новој земљи тек после неколико деценија.

Године 1806. Свето римско царство пало је под власт Француске. Овај догађај значајно је утицао на Лихтенштајн: окоштале политичке и административне структуре урушиле су се убрзо по царевој абдикацији; на његово место дошао је Наполеон. Тиме је Лихтенштајн ослобођен притисака и сваког спољног утицаја и по први пут у својој историји постаје уистину независан. Почев од тада, своју судбину је везао за Аустрију.

Током Другог светског рата Лихтенштајн је сачувао неутралност; породично богатство које се нашло у зони борбених дејстава премештено је у унутрашњост територије и у Лондон, да би се сачувало. По завршетку рата Чехословачка и Пољска припојиле су неколико немачких земаља, што је имало за последицу одузимање целокупних поседа од чланова династије Лихтенштајн, оних који су традиционално били у њиховом власништву. Ту се, пре свега, мисли на Бохемију, Моравску и Шлеску. Кнежеви династије живели су у Бечу почев од 1938. године. Експропријацијом је обухваћено 1.600 km² шума и обрадивог земљишта, као и неколико замкова и породичних палата; то је још и сада предмет расправе на Међународном суду правде. Тензија је појачана за време Хладног рата, када су тадашње власти Чехословачке забраниле улазак грађанима Лихтенштајна на поменуте територије.
Финансијске тешкоће које су задесиле породицу после рата приморале су је да се одрекне неколико вредних уметничких предмета, посебно Да Винчијеве слике Ђиневра де Бенчи (Ginevra de Benci), коју је откупила Влада Сједињених Америчких Држава. Економска криза која је потом уследила присилила је малу државу да се више приближи Швајцарској и да са њом закључи монетарну и царинску унију.

Ови напори уродили су плодом и земља се отада убрзано развија. Током наредних неколико деценија кнежевина ће ући у еру просперитета и економске модернизације, посебно захваљујући стварању повољних пореских олакшица које привлаче многобројне фирме. Владар Лихтенштајна данас се убраја међу најбогатије шефове држава на свету, са иметком који се процењује на три милијарде евра. Становништво, исто тако, ужива у једном од највиших животних стандарда на планети.

Лихтенштајн је парламентарна демократија на чијем је челу тренутно кнез (Fürst) Ханс-Адам Други, који је ступио на престо после смрти свога оца 1989. године. Парламент Лихтенштајна, Landtag, састављен је од 25 посланика које бирају грађани. Влада, коју сачињава пет министара, руководи текућим пословима.

На референдуму одржаном 1. јула 1984, који је кнез здушно подупро, бирачи (дотада искључиво мушкарци) изјаснили су се у корист давања права гласа женама, али само на националним изборима (не и локалним).

За разлику од многих других уставних монархија, Устав Лихтенштајна даје кнезу више значајних овлашћења, што често изазива полемике. Критике су, међутим, изгубиле доста на легитимитету после референдума, одржаног у марту 2003, који је потврдио снажну народну приврженост актуелном моделу власти. Сем тога, кнез Ханс-Адам и његова породица били су спремни да оду за Беч за случај да су њихова уставна овлашћења била доведена у питање.
Лихтенштајн је смештен у Алпима, дуж долине реке Рајне. Река целом својом дужином чини природну границу према западу. На истоку планине досежу велике висине, највиши врх Граушпиц се налази на 2.599 метара надморске висине. Ветрови који преовладавају на југу, међутим, благотворно делују на климу. У планинском делу падне око 2000 mm/m2 падавина годишње, а у низијском око 800 mm/m2.
Граушпиц (2599 m) - највиши врх Лихтенштајна

Зими на падинама прекривеним снегом окупљају се љубитељи зимских спортова.

Лихтенштајн, који нема излаз на море, окружен је државама које, такође, са своје стране немају излаз на море. Једина земља на свету која се налази у истој ситуацији је Узбекистан.

Укупна дужина граница кнежевине износи 76 km, од тога је 41 km са Швајцарском и 35 km са Аустријом.
Само две трећине популације су пореклом из Лихтенштајна (65,8%). 20,1% становника је дошло из земаља у којима се говори немачки језик (махом из Швајцарске, Аустрије, Немачке). Следе затим Италијани (3,3%), избеглице из бивше Југославије (3,3%), Турци и остали (мање од 5%).У Лихтенштајну, као уосталом и у целом немачком говорном подручју Швајцарске, говорни језик је алемански дијалекат произашао из немачког. И поред тога, немачки је званични језик администрације. Лихтенштајн је једина земља у свету која је усвојила искључиво стандардни немачки као јединствени национални језик (Немачка и Аустрија, рецимо, признају бројне мањинске дијалекте)

Према једној скорашњој анкети, 75,7% житеља ове кнежевине се изјаснило као католици, насупрот 7 одсто протестаната и 4,2% муслимана. 10,9% грађана није се изјаснило.

Дана 2. децембра 1997, узевши у обзир дугогодишњу католичку традицију Лихтенштајна, папа Јован Павле Други установио је град Вадуц за центар бискупије. Али та одлука, коју је Ватикан донео без претходног консултовања са Владом Лихтенштајна, наишла је на велико оспоравање становништва. Афера је навела одређен број грађана Лихтенштајна католичке конфесије да, почетком 1998, оформе милитантну организацију која се залаже за отворенију Цркву.

Циљ уздизања на ранг надбискупије био је да се омогући частан одлазак монсињору Хасу, бискупу Коара, много оспораваном нарочито у Цириху. Устав Швајцарске (у то време) није дозвољавао Католичкој цркви да мења границе дијецеза на њеној територији (заоставштина верских ратова из XIX века); једини начин да се одвоји парче те дијецезе био је издвајање Лихтенштајна, који је чинио њен сасвим мали део. А да то не би изгледало као санкција (казна), монсињор Хас је том приликом стекао виши чин, поставши надбискуп.

Упркос малој површини и ограниченим природним ресурсима, Лихтенштајн се одликује просперитетном привредом заснованом на моделу слободног тржишта и високом нивоу индустријализације (индустријски објекти, опрема итд.). Кнежевина се у погледу финансија, као и животног стандарда становништва, може у потпуности поредити са најбогатијим урбаним регијама својих великих европских суседа.

Веома привлачан порез на добит предузећа (највиша стопа је 18%, просечна европска пење се отприлике на 30%) и разне друге олакшице подстакле су преко 74.000 мултинационалних компанија да отворе своје седиште у Лихтенштајну, најчешће у виду обичног поштанског сандучета. Кнежевина на тај начин црпе 30% својих прихода. Но, по узору на друга пореска уточишта какав је Монако, Лихтенштајн је недавно појачао напоре како би оповргао своју репутацију међународног центра за прање новца.

Лихтенштајн, који је принуђен да увози преко 90% својих енергетских потреба, налази се у царинској и монетарној унији са Швајцарском, те према томе користи швајцарски франак као националну валуту. Кнежевина је, иначе, чланица Европског економског простора (EEE) почев од маја 1995, а влада настоји да хармонизује економску политику са политиком Европске уније. Незапосленост, иако удвостручена у односу на 2000. годину, не прелази 2,2% у трећем тромесечју 2004, што је најмањи постотак у целом EEE.

У кнежевини се одржава велики број уметничких и културних дешавања. Популарну културу проноси, превасходно, млађа генерација, која је изнедрила многобројне рок и поп музичке саставе чији реноме често превазилази локалне границе.

Бројна удружења основана су са циљем да организују изложбе и разне друге манифестације. Народни музеј (Landesmuseum), свечано отворен у новембру 2003, придружио се другим културним установама у кнежевини: Музеју уметности (Kunstmuseum), Скијашком музеју (Skimuseum) и Поштанском музеју (Postmuseum).

Једино позориште у кнежевини, Позориште на Црквеном тргу (Theater am Kirchplatz), налази се у Шану. Али, од октобра 2003. у Вадуцу се налази и Kleintheater Schlösslekeller, који организује концерте, хумористичке тачке и представљање кратких позоришних комада. Кнежевина се може подичити неколицином домаћих уметника који су доиста признати у свом пољу рада, као што је вајар Георг Малин или сликари Бруно Кауфман и Мартин Фромелт.

Друмска мрежа Лихтенштајна, добро одржавана, дугачка је отприлике 140 km. Не постоји ниједан аутопут а саобраћајни прописи, као и сви саобраћајни знаци, идентични су, уз неколико изузетака, онима у Швајцарској. Ти изузеци се односе, пре свега, на дозвољени ниво алкохола у крви (0,8 промила наспрам 0,4 промила у Швајцарској).

Иако је закључио поштанску унију са Швајцарском, Лихтенштајн располаже властитим поштанским маркама, као и међународним позивним бројем (+423).

Дужина пруге износи 9,5 km, и њоме се остварује веза између швајцарског града Букса и аустријског града Фелдкирха. Пругу, стога, одржавају и њоме управљају Аустријске државне железнице, ÖBB (Österreichische Bundesbahn). Јавно предузеће Liechtenstein Bus (LBA) обезбеђује транспортно опслуживање свих општина Лихтенштајна. Аутобуси LBA повезују, исто тако, кнежевину са швајцарским општинама Зарганс, Букс и Зефелен. Јавно предузеће Liechtenstein Bus (LBA) продало је један „мерцедес 0405“ за потребе места Барлад у Румунији.
ојска Лихтенштајна следи политику неутралности и једна је од ретких земаља у свету која је желела да укине војску. Војска је убрзо укинута након Аустријско-пруског рат у којем је Лихтенштајн имао војску од 80 људи, мада нису били укључени у борбе. Након тог рата, парламент Лихтенштајна је одбио да обезбеди средства за одржавање војске. Кнез се успротивио, јер би такав потез ослабио земљу, и земља би била лак плен за велике силе. Последњи војник који је служио војску Лихтенштајна, је умро 1939. године, у својој 95 години.

Фудбалски тимови Лихтенштајна играју под окриљем швајцарске лиге. Фудбалски куп Лихтенштајна омогућује сваке године најбољој екипи у земљи да уђе у Куп Уефа: најчешће је реч о ФК Вадуц који, иначе, игра у другој швајцарској лиги, а који је постигао свој највећи успех у такмичењу Лиге шампиона, 1996. године, победивши Летонце из ФК Университате Рига резултатом 4:2. У наредном колу сусрели су се са Пари Сен Жерменом, након чега су елиминисани из даљег такмичења укупним резултатом 0:7 (0:4 у Вадуцу и 3:0 у Паризу).

Фудбалска репрезентација Лихтенштајна традиционално је лак плен за ма ког противника. Лихтенштајнци су, међутим, имали једну изванредну седмицу у јесен 2004. године, током квалификационих мечева за одлазак на Светско првенство у фудбалу 2006, изборивши нерешен резултат 2:2 у дуелу са Португалом (у Вадуцу), да би након тога тријумфовали над Луксембургом са 4:0. Такмичење су завршили као претпоследњи у својој квалификационој групи са освојених 8 бодова (нерешено са Португалом, победа над Луксембургом, нерешено са Словачком (0:0) и још једна победа против Луксембурга (3:0).

Као планинска земља, Лихтенштајн постиже добре резултате у зимским спортовима, нарочито у алпском скијању: Хани Венцел је тако освојила две медаље на Зимским олимпијским играма у Лејк Плесиду (САД), 1980. године. Укупно, спортисти ове земље побрали су девет олимпијских одличја (две златне, две сребрне и пет бронзаних).

Izvor

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Andora
« Odgovor #5 poslato: 07.05.2011. 11:40 »

LETONIJA


Република Летонија (лет. Latvijas Republika, понекад Латвија) је земља у северној Европи. Летонија има копнене границе са друге две балтичке државе — Естонијом на северу и Литванијом на југу — и са Русијом и Белорусијом на истоку. На западу, Летонија дели поморску границу са Шведском. Главни град Летоније, Рига (летонски: Rīga), је највећи град балтичких држава.

Летонија се састоји од 4 културноисторијска региона: Курземе (Курландија) на западу, Земгале у центру, Видземе на северу и Латгале на истоку. Некада се сматра да је Земгале део области Курземе, па тако грб Летоније приказује 3 звезде које симболизују Курземе, Видземе и Латгале.

Оригинално позната као Ливонија, област данашње Летоније је била под утицајем немачког Ливонијског братства мача (Schwertbrüder) од 13. века па до 16. века када су институт Ливоније укинуле локалне аристократе, и продале га Пољској. Током неколико ратова, различите регионе Летоније су окупирале Пољска, Шведска и Русија. Међутим, у 18. веку, током Великог северног рата и касније, након подела Пољске, Русија је преузела контролу над Летонијом и околним областима.

Док је била под немачком окупацијом, Летонија је била у саставу Рајхскомесаријата Остланд. Након пораза нациста, Летонија се вратила под совјетску администрацију као Летонска ССР. Када се Совјетски Савез распао, Летонија је искористила прилику да прогласи независност 21. августа, 1991. 2004, Летонија је ступила у НАТО и у Европску унију.

Летонија је подељена на 26 округа, звани „rajons“. Статус округа има и 7 већих летонских градова:

    Вентспилс
    Даугавпилс
    Јелгава
    Јурмала
    Лиепаја
    Резекне
    Рига

Летонија има повољан географски положај; смештена између остале две балтичке државе представља укрштање путева између југа и севера, од Балтика према истоку. На западу, Летонија излази на Балтичко море које има битну улогу за привреду и економију читаве државе. Обале су слабо разведене. На северозападу се налази Ришки залив који је име добио по главном граду државе. Латвија је претежно равничарска земља, па је рељеф углавном једноличан. Идући према истоку, терен се мало уздиже. Највиши врх Летоније је Гаизинкалнс висок свега 312 m.

Летонија има много језера – око 3.000. Већином су ледничка, а највише их је на југоистоку и у приобалној низини. Највећи водоток је Западна Двина која тече са Валдајске узвисине, истог узвишења у Русији с којег теку и Волга, Дњепар и Ловат. Највећи град је Рига, који је уједно и главни град државе. Још неки важнији градови су Лиепаја и Даугавпилс. Лиепаја је позната по многим обележјима. У њој се налази највеће балтичко бродоградилиште, па се овај град често назива и Летонским Ливерпулом. Позната је и по својој музичкој традицији и концертима. На климу Летоније утиче више фактора; рељеф, географски положај, отвореност према мору (близина Атлантика) идр. Зиме су хладне, а лета умерено топла. Просечна годишња температура изоси 26 °C.

Најбројније становништво Летоније чине Летонци, 59,4%. Значајну улогу имају и Руси, њих 27,6%. Од осталих народа овде живе Белоруси, Литванци, Украјинци, Пољаци и др.

Због присутности Немаца током историје, Летонци се верски изјашњавају као протестанти (по учењу Мартина Лутера), односно католици.

Летонски језик спада у групу балтичких језика и службени је језик у Летонији. Ипак, постоје несугласице. Део руске националне мањине се не слаже са учењем летонског у школама, тврдећи да је за време СССР-а, у свим његовим чланицама, руски био службени језик. Било како било, на улицама можете чути народ како говори и летонским и руским језиком.

У летонском језику може се наћи и доста туђица из немачког, шпанског и словенских језика.

Латгалијски језик је дијалекат летонског језика присутан на истоку Летоније. Говори га око 150.000-200.000 људи. Ливонски језик је језик из породице угро-финских језика који говори још тридесетак људи. Оба ова језика су заштићена законима.

Битан утицај на летонску културу имали су историјски и друштвени разлози, што је највише осетно на архитектури грађевина у већим градовима, нпр. у Риги. Катедрале и цркве грађене су у немачком стилу.

Код музике, велика се пажња посвећује традиционалној музици, али ни модерна, забавна музика није запостављена. Град Лијепаја, назива се још и градом рокера јер из њега потичу најпознатији летонски рокери свих времена: Фоминс & Клеинс, Ливи и др.

Izvor

Poslato: 07.05.2011. 10:43


АНДОРА

Кнежевина Андора (каталонски: Principat d'Andorra, француски: Principauté d'Andorre, шпански: Principado de Andorra) је мала кнежевина без излаза на море у југозападној Европи, смештена у источним Пиринејима и граничи се са Француском и Шпанијом. Некада је била изолована, а данас је просперитетна државица, углавном захваљујући туризму и ниским порезима.

Према једној легенди, Карло Велики је повељом доделио земљу Андорцима како би наградио њихову борбу против Мавара. Контрола над територијом прешла је у руке грофа од Урхела, потом су се о њој заједнички старали бискуп од Урхела и породица Кабое коју су наследили грофови покрајине Фоа. Два владаоца (један световни и други црквени) често су се сукобљавали око права првенства над долином.

Године 1278. конфликт је разрешен успостављањем подељеног суверенитета над Андором између француског грофа покрајине Фоа (касније, шефа француске државе) и бискупа Урхела из шпанске регије Каталоније. То је учврстило територију ове мале кнежевине.

У периоду између 1812. и 1814, француско царство анектирало је Каталонију и поделило је на четири департмана. Андора је такође припојена и ушла је у састав једног од департмана.

Дана 6. јула 1934. Рус Борис Скосирев се прогласио кнезом Андоре. Дана 14. јула шпанска војна полиција је ушла у Андору и ухапсила га.

Између јула 1936. и јуна 1940, један француски војни одред је упућен у Андору како би спречио погубан утицај Шпанског грађанског рата и Франкове Шпаније. Јун 1940. је месец капитулације Француске у Другом светском рату.

Дана 25. септембра 1939. Андора је била приморана да потпише мировни споразум са Немачком јер никада пре тога није ратификовала Версајски мировни уговор, што ју је, у чисто правном погледу, оставило у рату са Немачком. Државица је успела да очува неутралност током целог Другог светског рата.

Узевши у обзир њену релативну изолованост, Андора је остала на маргини европске историје, са покојим везама са Француском и Шпанијом. Па ипак, у новије време њен туризам бележи успех, баш као што су развој саобраћаја и телекомуникација извукли земљу из изолације. Њен политички систем је осетно модернизован 1993.

С обзиром да је смештена на планинском масиву источних Пиринеја, рељеф Андоре се углавном састоји од планина просечне висине 1.997 метара, док је највиши врх Coma Pedrosa на 2.946 метара. Планине су раздвојене трима уским долинама у облику слова Y, које се сустичу у једној долини која даље прати главни ток, тј. реку Валира на њеном путу према Шпанији (на најнижој тачки Андоре, на свега 870 метара надморске висине.

Клима Андоре је врло слична климатским приликама њених суседа, с тим што висока надморска висина значи и више снежних падавина зими и нешто свежија лета.


Извор

Van mreže DanijelaNis

  • V.I.P.
  • Meraklija
  • ******
  • Poruke: 1.128
  • Pol: Žena
  • ponovo tu :)
    • Pogledaj profil
Odg: Gabon
« Odgovor #6 poslato: 09.06.2011. 08:47 »


GABON - AFRIKA


Republika Gabon se nalazi na rijeci Ogone. Nezavisna je od 1960. Površina 267 500 km2 sa 2,2 miliona stanovnika. Klima je tropska. Država raspolaže velikim prirodnim blagom. Reljef je nizijski, te nešto veća uzvišenja.

Glavni grad Libreville. U Gabonu živi oko 12 hiljada evropljana. Privreda je slabo razvijena.

Glavni poljoprivredni artikli su: pamuk, kukuruz, kikiriki, palmino ulje, kafa. Šume su tropskog porijekla. Rude: mangan, srebro, cink, prirodni gas. Industrija: prehrambena, tekstilna, hemijska. Od 1970-tih ulazi kapital stranih preduzeća. Velik udio u upravljanju privredom, pogotovo u rudnicima, imaju SAD, Francuska, i druge zapadne zemlje. U prvom redu izvoze minerale, rude,te prehrambene artikle. Računanje vremena se poklapa sa srednjoevropskom zonom.
Gabon graniči sa Kamerunom,Kongom i Ekvatorijalnom Gvinejom. On izlazi na Atlanski okean. Glavni grad je Libreville.

Izvor