Obrazovanje u Japanu (efikasnost i zanimljivosti)

Školstvo u Japanu, slika: https://www.pexels.com

O obrazovnom sistemu Japana relativno malo znamo. Razlozi ovako slabog interesovanja su neopravdani, te zamolio sam Senku Žutić Vidaković da nam ukratko iznese neke od koncepata ovog, verovatno najefikasnijeg obrazovnog sistema na svetu.

Pa krenimo redom.

PISA testovi, na kojima japanski učenici godinama postižu odlične rezultate u matematici, čitalačkim kompetencijama i prirodnim naukama, pokazuju da u uspešnim obrazovnim sistemima građani vrednuju obrazovanje, jer privreda i država plaćaju znanje. Druga važna činjenica je da učenici u takvim sistemima veruju da je postignuće rezultat napornog rada i truda, a ne urođene inteligencije. Što ukazuje na to da socijalni kontekst u kome se odvija obrazovanje utiče u velikoj meri na njegov uspeh i kvalitet.

Obrazovanju se u Japanu pridaje velika pažnja. Razlog je što je znanje cenjeno i dobro plaćeno, a obrazovanju se pristupa kao celoživotnom procesu.

Male Japance još od vrtića uče da je Japan siromašna zemlja, jer sirovine najvećim delom uvozi, i da se Japanci mogu osloniti samo na  „glavu i ruke“. Što će reći da im je potrebno znanje, da moraju mudro postupati  i vredno raditi. Uspeh nije izostao, pa je japanska privreda svetski lider na brojnim poljima.

U Japanu je procenat nepismenog stanovništva zanemariv i možemo reći da je 100% stanovništva pismeno. Ako pri tome imamo na umu činjenicu da Japanci u školama uče čak 2000 kandži (ideografskih  znakova), još dva fonetska pisma, hiraganu i katakanu, svaki sa po 46 znakova, i latinički romadži,  da svako od ova četiri pisma ima svoje mesto i način korišćenja (kandži se koristi za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana za zapisivanje nastavaka, gramatičkih reči i reči za koje ne postoje posebni zankovi, katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi,dok se romadži koristi uglavnom za skraćenice i ponekad za naglašavanje), te da je u japanskom sistemu pisanja moguće pisati horizontalno (s leva na desno) i vertikalno, činjenica da su Japanci među najobrazovanijima u svetu i da nemaju nepismenih je impresivna.

Deca u Japanu kreću u osnovnu školu sa šest ili sedam godina, a osnovno obrazovanje, shōgakkō, traje šest godina. Posle još tri razreda niže srednje škole, chūgakkō, japanske devojčice i dečaci završavaju obavezni ciklus obrazovanja u dobi od petnaest godina. Više od 96%  učenika širom zemlje nastavlja obrazovanje u višoj srednjoj školi, kōkō, koja traje još tri godine, dok je u velikim gradovima taj procenat oko 100%.Posle završene više srednje škole, mogu nastaviti školovanje na univerzitetima ili koledžima, na kojima obrazovanje traje u proseku četiri, a na medicinskim, stomatološkim i veterinarskim fakultetima- šest godina.

Škole su javne i privatne

Najveći broj učenika se školuje u javnim školama, u kojima je školovanje besplatno, a udžbenike obezbeđuje država za devet razreda obaveznog obrazovanja. Nastava počinje u 8:30, a završava oko 15 časova. U školama je deci obezbeđen ručak, koji delom finansiraju roditelji, a delom  lokalna zajednica. Učenici ručaju u učionicama, zajedno sa nastavnikom, a posle ručka svi zajedno čiste učionicu.

Školska godina je podeljena u tri tromesečja, a počinje, kao i poslovna godina, u aprilu. April je mesec kada cvetaju trešnje i u Japanu se smatra najboljim vremenom za novi početak. Prvo tromesečje traje od aprila do jula, drugo od septembra do decembra, a treće od januara do marta.

Nastavni plan obaveznog obrazovanja obuhvata predmete: japanski jezik, matematika, prirodne nauke, društvene nauke, umetnost, etika, fizičko vaspitanje. U nižoj srednjoj školi se uvodi nastava engleskog jezika. Najviše nastavnog vremena, četvrtina, je posvećena učenju japanskog jezika, a druga po redu je matematika.

Gradivo u javnim školama je prilagođeno prosečnom učeniku, pa oni ambiciozniji, koji žele da upišu neku od boljih srednjih škola, moraju mnogo da uče i posle škole. Za taj dodatni rad učenicima su na raspolaganju privatni instruktori i različite vrste večernjih škola (juku), u kojima učenici mogu učiti jedan ili više glavnih predmeta. Najčešće se uče japanski jezik i matematika. Ove škole i instrukotri se plaćaju i predstavljaju ozbiljan izdatak za porodični budžet. Ali isto tako oduzimaju deci deo vremena koji je u nekim drugim sistemima namenjen odmoru i zabavi.Većina roditelja to smatra dobrim ulaganjem novca i vremena. Na taj način, mali Japanci uče da budu vredni, marljivi i posvećeni svom poslu, zadacima i ciljevima.

Upis u više srednje škole

Posle devet godina obaveznog obrazovanja, učenici polažu stroge prijemne ispite za upis u više srednje škole, koje se plaćaju, ali je cena školarine relativno niska, u skladu sa idejom da se obrazovanje omogući što većem delu populacije. Te škole mogu biti opšteobrazovne, kao naše gimnazije, ili stručne škole. Srednje škole opšteg tipa se rangiraju prema procentu učenika koji, kada ih završe, upisuju najprestižnije fakultete. Stručne škole se rangiraju prema mogućnostima zapošljavanja. U oba slučaja, konkurencija je velika. Na jedno mesto u najboljim školama konkuriše po nekoliko učenika, stres je ogroman, pa se period pripreme i  polaganja prijemnih ispita zove još i „prijemni pakao“. Onima koji nisu upisali željene škole, ostaje mogućnost da nastave školovanje u privatnim školama.

Nastava u višim srednjim školama se smatra pripremom za polaganje prijemnih ispita na univerzitetima. Učenici razumeju značaj tih ispita za njihovu budućnost, jer su mogućnosti zapošljavanja i napredak u karijeri mnogo bolji za one koji diplomiraju na najboljim univerzitetima. Broj učenika koji žele upisati univerzitet je vrlo visok. Svake godine više od polovine đaka koji završe više srednje škole želi upisati neki od univerziteta.

Prijemni ispit za univerzitete

Prijemni ispit za univerzitete se sastoji od dva dela. Prvi deo je nacionalni test koji određuje japansko Ministarstvo prosvete. Drugi deo su prijemni ispiti koje određuju univerziteti. Nacionalni test se bazira na nacionalnom kurikulumu i sastoji se od niza ispita iz dvanaest predmeta.Prijemni ispiti koje sastavljaju sami fakulteti su još zahtevniji i sastavljeni su tako da identifikuju buduće studente koji su sposbni da prate nastavu na tim fakultetima.

I na razini univerziteta postoji jasna hijerarhija, kao što je slučaj i sa višim srednjim školama.Tako se Tokijski univerzitet, nekadašnji Carski univerzitet, smatra najboljim i najzahtevnijim. Pretenduje da privuče najbolje, najsposobnije i najambicioznije učenike, pa se prijemni ispiti Tokijskog univerziteta smatraju najzahtevnijima u Japanu. Tada se sav ogroman trud i  vreme koje su učenici godinama ulagali u svoje znanje u juku školama i novac koji su u njihovo obrazovanje ulagali njihovi roditelji,  konačno može isplatiti.

Ronini u obrazovnom smilu reči

Ukoliko to ipak nije bilo dovoljno i učenik nije primljen na željeni univerzitet, može ponovo polagati prijemni ispit sledeće godine ili koliko godina želi. Nije redak slučaj da učenici posle završene više srednje škole pauziraju godinu ili čak dve, da bi se spremili za prijemni ispit za najzahtevnije državne univerzitete. Takvi učenici se nazivaju ronini. Godina ili dve dodatnih priprema često donese željeni uspeh. Približno 50% studenata koji svake godine upišu Tokijski univerzitet su ronini.

Oko 46% učenika generacije položi prijemni ispit i upiše neki od univerziteta, uključujući i ronine.

Po završetku fakulteta čeka ih dobro plaćen posao i uspešna karijera. Godine marljivog rada, truda, odricanja, žrtvovanja zabave i slobodnog vremena i novac uložen u njihovo obrazovanje, konačno će se isplatiti.

* * *

Hvala gospođi Žutić Vidaković, tj. lako je Japancima, ali pravo pitanje je da li je naše školstvo dovoljno dobro i da li naša deca potpuno samostalno imaju svoju individuaciju, mogućnost i uslove da dođu do konkretnih znanja. U vremenima samoobrazovanja, odgovor na ovo pitanje neka ostane individualan. Za one koji bi da naprave dodatan korak i obezbede svojoj deci efikasnu metodologiju “kako treba učiti”  evo konkretnog predloga:

http://finesa.edu.rs/efikasno-ucenje-za-decu-od-8-do-12-godina/.

Informacije se sve brže roje i broje, a vreme je novac, rekli bi Japanci. Tako da, osigurajte se na vreme veštinama osvajanja znanja jer nije dobro biti ronin ni u jednom smislu reči.

Author: Milan Todorovic

Dugo na internetu. Na Tviteru često svraća kao @Todorovic. Vlasnik agencije za SEO optimizaciju www.SeoExpert.rs i turističkog portala TT-Group.net.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *