Egzistencijalizam Serena Kjerkegora

Seren Kjerkegor
Seren Kjerkegor

Danski filozof, teolog i pesnik ( 1813 – 1855 ) sa velikim brojemprevodjenih dela na sve svetske jezike, obelezio je jedan vek svojom filozofijom i svojim mislima, knjigama koje su ostale upamcene kao ,, Ili Ili “, ,, Strah i drhtanje “, ,,Filozofske mrvice “, ,, Pojam strepnje “, kao i ,, Bolest na smrt “.

Čovek se sve češće kroz svoj život susreće sa strahovima i krizama, dolazeći do strepnje koja postepeno obuzima njegov duh, i pretvara u bolest. Kroz sve te činioce čovek postaje individua, to je i jedini put da upozna svoje sopstvo (sebe). Kjerkegor govori o čovekovoj individualnosti, u kojoj jedino vidi originalnost i identiet pojedinačne osobe.

Individua je ograničena na svoje postojanje unutrašnjosti bez bilo kakvih dodira sa spoljašnjim svetom, ne prihvatajući sa te strane pomoć koja je dovodi do lažne vere. Tako čovek da bi imao istinitu individualnu egzistenciju potrebna je maksimalna koncentracija na sopstvo koje može samo biti Jedno jedino Ja. Samo Ja može biti odgovorno za sebe, Ja koje je u subjektivnom određenju svoje unutrašnjosti, ne može proširiti svoje Ja u objektivnom svetu. Privrženost vlastitoj egzistenciji, i u trenucima bola i očaja kod čoveka postepeno razvija unutrašnji jedinstven sistem, sistem filozofije egzistencije u kome jedino subjekat filozofira u svom jedinstvenom svetu. U njemu se primećuje njegov odnos ka svetu, pojedinačnost u odnosu na apsolut, gde je sama egzistencija pojedinačnost, a život je apsolut. Apsolut u kome se kvalifikuju podele prema dobrim i lošim karakteristikama života. Očigledna je sama podela u tom apsolutu, a u samoj egzistenciji čoveka nema takvih kvalifikacija.

“ Zar nije pomalo čudno to što filozofija čoveku treba da objasni prirodu njegove vlastite egzistencije “?

Filozofija kroz unutrašnje misli, i usled stalnih kriza koje stvaraju strahove, može dati odgovor na individualnu egzistenciju onom čoveku koji svoje sopstvo stavlja na prvom mestu. Sopstvo kao opštost onoga u čemu se nalaze naše misli, dela, ipak sopstvo ne može imati svoju definiciju, bez povezivanja sa onim sa druge strane, povezivanjem na one koji ga okružuju (druge). Postojanje našeg sopstva ne možemo nikad poricati, jer samim mislima o tom pitanju mi već potvrđujemo svoje postojanje. Nejasnoća nastaje onda kada nemamo pravi vid identiteta, ako postoje nejasnoće u definisanju sopstva. U subjektivnosti se suočavamo sa spoznajom egzistencije, no subjektivnost mora biti istina, jer laž ne vodi spoznaji. Egzistencija se suprotstavlja esenciji, a čistih esencija nema nigde u prirodi.

„ Bog je jedino biće čija se esencija podudara s njegovom egzistencijom “.

To govori da Bog kao jedino savršeno biće,  je  sa suštinom koja je u egzistenciji. Subjekat koji je u svojoj egzistenciji individuum, a sa druge strane njegova suština se ogleda u celom ljudskom rodu.

Individuum u svom bolu i patnji pokazuje svoje sopstvo u neograničenom tonu. Tako čovek kroz egzistenciju se suočava sa svojom subjektivnom istinom koja je odvojena od objektivnosti. Kjerkegor je svoj život odredio prema podeli faza na putu egzistencije do beskonačnosti. Mogućnosti koje stoje na tom putu pobuđuju u čoveku zainteresovanost za sam smisao egzistencije. U svemu tome ogleda se sopstvo individue koja je zainteresovana za svoj identitet.

Ako sam u samom sebi tada ja nisam slobodan, nego sam sama sloboda “.

Čovek je uvek u mogućnosti da bira između sebe i sveta, svoje subjektivnosti i apsoluta. Birajući svet za sebe čovek svoju konfuziju prevazilazi. Konkretnost se podrazumeva u izabranom svetu stvarnosti,

“ako sam sebe izabrao ja nisam apstraktan”.

U izborima svog sopstva podrazumeva se sjedinjenje celokupnog čovekovog identieta. Etički život čoveka je polje njegove slobode jer na tom mestu čovek je u svom sopstvu, sama čovekova težnja se održava ka opštosti u kojoj je Bog naspram čoveka u svojoj potpunoj subjektivnosti.

Očajnik može biti nesvestan svog očaja, što mu ne predstavlja problem za svakodnevne obaveze u životu. Čovek se određuje kao samostalni i individualni duh, koji kao vlastito Ja je u odnosu prema samom sebi, a da se pri tom vlastito Ja ne može poistovećivati sa odnosom već je vraćanje odnosa ka samom sebi. Život je neka vrsta ponavljanja za koju je potrebna hrabrost u suočavanju sa činjenicama i shvatanjima sopstva. Čovek u neznanju svog sopstva dolazi do apsurda jer se suočava sa  dva entiteta, između tela i duše, individue i njenog postojanja, koja se ne mogu olako shvatiti kao ni sam duh koji je vlastito Ja u sopstvu od koga se polazi. Duh je u slobodi u odnosu prema samom sebi na taj način se i stvara sama protivrečnost u čoveku, koji je jedino u svom sopstvu. Tražeći istinu svog sopstva, dolazi do sebe i činjenice da je samo on ta istina. Sve se nalazi u pojedinačnoj prirodi sopstva, i sam čovek svestan svog očaja može umreti za svoju istinu. No istina je sama beskonačnost a čovek kako je konačan entitet ne može dosegnuti potpunu beskonačnost te istine.

,, Bogo- čovek koji ulazi u egzistenciju ne odvajajući se od apsoluta, je jedini način da se dosegne apsolutno “.

Čovek preko vere kreće ispravnim putem, jer samo verom u očajanju dolazi do svog sopstva.

Egzistencija je definisana kao koncentracija velike količine patnje i bola, i sa neizostavnim očajanjem pojedinca. Tako da se samo očajanje može sagledati u odnosu prema apsolutnom, kada nema određenu strukturu smisla svog očajanja. Sam razlog očajanja se ne može precizno definisati te stoga se podvrgava metafizičkoj osnovi apsoluta. No ako sam čovek ima konkretan razlog svog očajanja, npr. neka nevolja ili gubitak voljene osobe, to očajanje prestaje onda kada se povrati voljena osoba, to može značiti da očajanje nije bilo apsolutno. A da je bilo apsolutno onda čovek ma koliko bio ispunjen u svom životu srećom i blaženstvom, ipak isto očajava. Odmah se uočava podela između konkretnog i apstraktnog oblika očajanja.

,, Očajavati zbog nečega još nije dakle pravo očajanje”.

U očajanju sam duh čoveka ne može biti zdrav, a čovek pošto se može definisati kao duh, znači da je „bolest” svog postojanja u očaju. Ali sa druge strane očajanje može imati i pozitivnog udela u čovekov život, ako se ogleda u večnosti.

Očajanje = Vatra koja ne gori = Apsurd čovekove egzistencije.

Čovek = Duh

U očajanju čovek nema izlaza, on tada stoji u podeli između tela i duha, očajava u svom telu, a istovremeno ne može izaći iz svog tela, rob je sopstvene egzistencije. Sloboda kao deo očaja ne dozvoljava čoveku da se oslobodi samog sebe – svog sopstva. Sopstvo čoveka u očajanju je vatra koja ne može sagoreti i nestati, stoga večno održava svoju poziciju patnje i bola.

Očajanje je bolest vlastitog Ja, bolest na smrt

Za ovu bolest lek ne postoji, jedini ishod je misao o smrti, ali samim činom smrti očajanje ne prestaje. Očaj održava čovekov život, njegovo telo održava daljom bolešću mislima o sopstvenoj smrti, od koje se ne umire. Na taj način čovek se razlikuje od ostalih živih bića u prirodi, jel on može imati svest o svom očaju i samoj svrsi sopstva, ali sa druge strane isto tako ne može imati svest očajanja, i biti ispravan čovek u svojim delatnostima. Ako očajanje dostiže beskonačne granice bolesti duha, isto je i beskonačan čin očaja kao sama suština čoveka koji je u odnosu prema svom sopstvu. Čovek mora imati odnos prema apsolutu, jer u apsolutu se ogleda večnost koja je opet u odnosu prema čoveku, a bez tog odnosa on ne bi mogao očajavati. Da bi se razumeo pojam očajanja mora se na ispravan način definisati duh.

Čovek = Duh = Očajanje = Bolest = Smrt = Apsolutno očajanje.

Smrt – Opasnost                                                       Vera – Nada u život

Sam pomisao na smrt u čoveku izaziva strah koji se jedino da umiriti verom i nadom u život i smisao svog sopstva.

Veći strah — očajanje — viša nada u život.

Opasnost — muka — čovek ne umire –smrt koja je jedina nada.

U bolesti duha ne može postojati nada u život a samim tim ni u samom činu smrti. Da se može umreti očaj bi nestao, pošto je smrt samo čin opasnosti onda je i velika muka očajanja. Ako se ne umire, a pri tom se i dalje očajava, onda se živi sopstvena smrt u bolovima i tuzi, koja je u čovekovoj individualnosti i koja se ne može odvojiti od njegovog sopstva. Preživljavajući sopstveno umiranje čovek ide u korak sa svojim sopstvom. Bolest duha koja se odvaja od tela postaje nešto u vidu senke, no čovek može očajavati zbog mnogih stvari, ali sve se ne može podvesti pod pravi vid očajanja. Neki početak niza nesrećnih okolnosti može nagovestiti na početni stadijum bolesti duha koju čovek još uvek jasno ne ispoljava. Očajanje određenom količinom te bolesti pokazuje da čovek očajava zbog svog sopstva.

,, Mlada devojka očajava zbog ljubavi, ona dakle očajava zbog gubitka dragana što je umro, ili joj je postao neveran. Taj gubitak nije jasno očajanje, nego ona očajava zbog sebe same. To njeno vlastito Ja, kojeg bi se devojka oslobodila ili ga izgubila da je postala njegova dragana, na najdražesniji način, sada je to vlastito Ja za nju muka, ako treba da bude vlastito Ja bez njega“.

Ovim primerom je samo još jednom ponovljena povezanost očajanja i čovekovog sopstva. Očajavajući zbog druge osobe, čovek očajava zbog samog sebe, u želji oslobođenja od svog sopstva. Stanje ove bolseti je već postalo jasno da je bolest od koje se ne umire, već koja postepeno oblikuje čovekov duh prema konfuziji svog očajanja. U hrišćanstvu svaki vernik je očajan, ukoliko nema dovoljno vere u sebe samog i u Boga. Čovek mora znati količinu ozbiljnosti svog očajanja, i samim tim imaće pravo merilo vrednosti vere koja mu može pomoći u prelasku izvesnih stepena očajanja. Samo on može suditi o količini očajanja koja ga zadesila u životu, i ukoliko kaže da nije očajan njega takvim i neće smatrati, mada je velika retkost da neko zaista nije očajan. Isto tako nisu uvek očajni oni koji kažu da to jesu, što ih može načiniti simulantima u onim teškim trenucima rastrzanosti i konfuzije, ali koje se ne mogu svrstati u samu definiciju očajanja. Očajanje se mora pokazati, jer jedino na taj način se može utvrditi da li je čovek zaista očajan. Postoji i suprotna strana te iste priče o očajanju, da npr. čovek se nikad loše ne oseća, to isto može biti neka naznaka nekog oblika očajanja. Samo očajanje čoveka potvrđuje njegovo postojanje duha, no najvažnija je činjenica shvatiti očajanje kao najopasniju bolest.

Svaki čovek je u mogućnosti da poseduje vlastito Ja, u kome je sam sa sobom i sam za samog sebe. Kako Kjerkegor već saopštava da samo očajanje pojedincu i ne mora da stvara neke posebne teškoće kroz život, već može poboljšati samo postojanje čoveka u životu i ulepšati sam život tako da se iz tog ugla i ne mora smatrati za očajanje. Čovek mora znati svrhu svog postojanja, imamo primer sa ogledalom, predhodno nije najbolje razjašnjena u svesti o samom sebi. To je slično kao i sa spoznajom sopstvenog očaja, što je više svesti o tome, utoliko je jače očajanje. Očajnik koji nije svestan svog očajanja ne može živeti u istini a samim tim ima i manje šanse za svoj spas od očajanja. Nasuprot samom očajanju stoji vera, u kojoj čovek već predhodno rečenim tekstom nalazi jedini spas.

Različite podele očajanja

Očajanje koje je svesno svog očaja:

Očajanje koje ne želi biti samim sobom ( očajanje slabosti ), očajanje ženstvenosti

 

Očajanje zbog zemaljskih stvari ili određenih zemaljskih stvari – Očajanje koje se dešava na osnovu spoljašnjih stvari, ne na osnovu unutrašjosti čoveka. Očajanje na osnovu spoljašnjih stvari potpuno izcrpljuje čoveka, nemoćan u odbrani ove vrste očaja oseća se nemoćnim i skoro mrtvim. ,, Ako pomoć ne dođe spolja, onda se u stvarnosti često zbiva nešto drugo. Onda se ipak vraća život u ličnost, ali kako to kažemo ona više nikada neće biti samom sobom“. Samom delatnošću očajanja čovek gubi svoju večnost. Čovek vidi spasenje od ove vrste očajanja u ispunjavanju želja određenim spoljašnjim svojstvima, koje život okreću ka novom stilu. Očajavajući čovek, vremenom gubi snagu, a da pri tom i dalje ne spoznaje šta je zapravo suština samog očajanja. Očajavajući zbog spoljašnjih stvari, čovek ostaje i dalje u iščekivanju pomoći sa spoljašnje strane, tada se postepeno vraća sam život u očajnika, koji u tim trenucima postaje svestan svog vlastitog Ja i njegove promenljive pozicije u stepenima samog očajanja. No sa druge strane pomoć ne može lako doći sa spoljašnje strane, i tada je sama ličnost u gubitku vlastitog Ja. Čovek tada površno shvata sam život, i počinje uveliko sa kopijama ostalih ljudi, njegov životni tok kreće se prema standardnim životnim potrebama koje nastaju kao rezultat sveopteg shvatanja sveta u kome pojedinac kao individua pokušava da se integriše. Očajanje koje se tada pojavljuje je ono u kome čovek ne želi biti samim sobom, a njegov niži oblik je očajanje koje ne želi biti vlastito Ja, ili najniži oblik a to je očajanje da se postane neko drugi nego što čovek upravo jeste, a koje nastaje iz želje da se ima neko drugo vlastito Ja:

Očajanje iz razloga nehtenja da se postane vlastito Ja.

Očajanje iz želje da se postane neko drugi, želja za novim vlastitim Ja, je u ovoj podvrsti očajanja i najniži oblik očajanja. Ako čovek u osnovi ne poznaje dovoljno svoje sopstvo on kreće ka fantazijama o određenim karakteristikama nekih ličnosti u kojima on nalazi nešto što želi postati, a pošto nije to moguće on očajava. Takva vrsta očajanja izaziva smeh, jer same karakteristike čoveka ukorenjene u ljudskoj suštini ne mogu se promeniti poput nekih predmetnih i materijalnih stvari. On zapravo sebe nalazi jedino u nekom izmišljenom spoljašnjem obliku bez svoje unutrašnje definisane strukture mogućeg postojanja ličnog sopstva. Kod njega očaj ne dolazi usled nekih spoljašnjih karakteristika već u vidu unutrašnjih slabosti, koje su samo podsticaj njegove neposrednosti. Čovek ukoliko je svestan svog očajanja utoliko je svestan svoje količine bola i patnje u očajanju, i on ne želi biti samim sobom. Sa druge strane može se uočiti da očajanje ne nastaje samo usled spoljašnjih neprilika i nevolja, već na osnovu samog subjektivnog odnosa prema tim nevoljama. Na taj način čovek može promeniti samu formu očajanja, i usredsrediti se na svoje sopstvo koje je različito od spoljašnje sredine, i uticaja spoljašnjeg sveta na samu suštinu očajanja. Vlastito Ja nikada ne može imati konačnu odredbu savršenstva jer je sklono spoljašnjim promenama, kao što nijedno ljudsko telo nije savršeno, isto tako može biti savršeno ni vlastito Ja.

 

Čovek koji ne želi biti samim sobom, i njegov odnos prema svom Ja, može se uporediti sa odnosom čoveka prema svom stanu. Čovek je svom Ja više naklonjeniji nego prema svom stanu. U stanu vrlo često dolazi do raznih stvari koje ga nerviraju iz nekih razloga, npr. kamin sve češće dimi, ali se on i dalje ne iseljava zato što je svestan toga da su to samo trenutne smetnje, i da će dim nestati. Tako isto i očajnik koji u nemogućim bolovima očajava i ne usuđuje se da dođe do samog sebe, ne želi da postane samim sobom ali to svakako postepeno prestaje. Postoji i mogućnost da žena izvesnu količinu očajanja podnese muškom snagom, a da isto tako muškarac može očajavati u ženskom tonu slabosti. Na početku svog očajanja čovek može biti u situaciji da ne može biti svestan svog očaja, što nimalo ne umanjuje njegovu patnju i bol, već je definiše u nekom drugom obliku. Čovek postaje mrtvac koji postepeno tone u svom očajanju ne znajući svu količinu bola koja ga zadesila, i čak nalazi odbarnu od takvog bola u sopstvenoj pasivnosti. Možda će samo vreme pokazati pojedincu količinu njegovog očajanja, i tako može u jednom trenutku prihvatiti spoljašnju pomoć a da se istovremeno vrati na sam početak svog očajanja, koje postaje krug njegove bezbolne konfuzije životnog stanja.

Očajanje koje želi da bude samim sobom ( očajanje hrabrosti ), očajanje muškosti – očajanje zbog samog sebe. Ovo očajanje se drugčije naziva očajanje prkosa. Vlastito Ja želi biti samim sobom, i za to ima dovoljno hrabrosti, za razliku od očajanja gde se želi biti samim sobom, gde je potrebna svest o beskrajnosti vlastitog Ja. Takav je slučaj u demonskom očajanju, gde očajnik može biti svestan neizmerne količine bola. Takav bol je neodvojiv od vlastitog Ja. Očajnik koji želi ostati u svom Ja se previja od bolova, koje su postale sastavni deo njegovog sopstva. Demonski bol koji mu ne da mira, i ako bi mu Bog pružio šansu izbavljenja, on ne bi pristao jer je prekasno. Naravno da želi da se oslobodi svog bola, ali mora pričekati pošto je žrtva sa životnom nepravdom.

Očajanje nije samo odlika mladosti. Ako čovek očajava, vremenom razvija svest svojih misli o vlastitom Ja, samim tim je i njegovo očajanje u nekom višem obliku.

Očajanje zbog večnosti ili zbog samog sebe –   vlastito ja se ne mora održati, jer na taj način ono ostaje u sebi, i zbog toga čovek ne treba očajavati. 

Očajanje kao greh

 

Kada čovek ne želi biti samim sobom, ili želi biti samim sobom, samu predstavu koju bude imao o Bogu može mu pomoći da se izbori sa verom koju ima u sebi u onim teškim trenucima očajanja. Zavisno od pozicije njegove svesti o samom očajanju, što njegova predstava o Bogu bude istinitija i viša od prolaznih zemaljskih stvari utoliko je i njegovo vlastito Ja ozbiljnije u zamisli samog Boga. Sam čin greha pojedinca dovodi do očajanja u kome ne želi biti sam sa svojim sopstvom, a sa druge strane i svest o želji da se želi biti samim sobom pred Bogom, jer tada postoji izvesna doza vere koja u čoveku stvara osećaj hrabrosti. Greh je neka vrsta neznanja samog čoveka o svojoj vlastitoj prirodi prema osnovi hrišćanstva. Vera pojedincu može pomoći da savlada trenutnu poziciju svog očajanja, ali mu ne može pomoći u potpunom izbavljenju, te se stoga sam greh može proširiti. To je neka vrsta borbe sa sopstvenim očajanjem koja može biti beskrajna, i u kojoj čovek svoju slabost upoznaje u sopstvu sa kojim ne želi biti.

Prema Kjerkegoru život je neka vrsta ponavljanja, ali i za to nam je potrebna hrabrost da bi u svesti shvatili osnovu prelaženja izvesnih ključnih situacija u životu. Svaki pojedinac se svojom egzistencijom odvaja od ostalih u svetu sve češćih sukoba određenih filozofija. Kjerkegor svoju filozofiju naziva egzistencijalnom, i stavlja mišljenje pojedinca ispred njegovih dela ali pošto je strah neizostavna činjenica stvarnosti, svaki pojedinac mora biti svestan izbora životnih situacija koje se ne mogu promeniti, i u kojima očajanje postaje neodvojivi deo njegove ličnosti.

Author: Nena Jovanović

Profesor književnosti. Kreativni pisac. Volim da pišem i slikam. Obožavam brainstorming.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *